Петак, 20.05.2022. ✝ Верски календар € Курсна листа
ПОГЛЕДИ

Анђели моји, хајде да летимо

Утеху и пражњење накупљеног јада, чемера, беса и освете нашла је у слушању радио-вести с „оне друге стране” и записивању свега шта је преживљавала комбинујући из реалног са оним из претходног живота. Све је то радила потајно када би у кући остајала сама или када би други укућани позаспали

Недавно је на РТС-у приказан документарац „Пребиловци, тамо и камен има ожиљак”, ауторке Сање Драгичевић Бабић, који говори о масакру у херцеговачком селу Пребиловци који су усташе починиле у августу 1941. над више од 800 Срба из тог села, углавном жена, деце и стараца, али и о поновљеном злочину нешто пре Видовдана 1992.  над истим жртвама минирањем Спомен-костурнице у чијој крипти су биле похрањене њихове кости након што су годину дана раније ексхумиране из околних јама.

Док сам гледао филм сетих се једне друге ауторке и њеног романа „Анђели моји, хајде да летимо” посвећеног истим догађајима, са којом сам имао прилику да се упознам 2011. у просторијама „Веритаса” у Београду.

Била је мојих година и говорила је сплитским нагласком. Поклонила ми је флашу доброг далматинског вина и свој роман под поменутим  називом. На предњим корицама романа доминирала је фотографија облака који су се под зрацима залазећег сунца преливали у црно-црвено-белим бојама. Испод тих облака црним словима на сивој подлози на којој се једва уочавају обриси неких голих планина, а можда и неког кањона, ћириличним писмом је исписано име ауторке Радмила Јовановић и назив романа  „Анђели моји, хајде да летимо”.

Видевши моју збуњеност, ауторка ми рече да то што пише на роману није њено право име већ псеудоним –  презиме изведено из њене девојачке крсне славе Свети Јован а за име је одабрала једно од најчешћих женских имена. Иначе је Српкиња, рођена у Чапљини у Босни и Херцеговини, отац јој је пореклом из оближњих Пребиловаца, у којима су побијени сви из њихове породице који су затечени у том селу почетком августа 1941. Отац њеног оца је са својом ужом породицом, пре Другог светског рата, отишао код брата солунца у Војводину и тако избегао судбину 23 рођака који су убијена у Пребиловцима.

Њени родитељи, отац као партизански борац, и мајка која је као козарачко дете са 14 година одведена у Немачку на рад, после рата по партијском задатку, као млади перспективни  кадар, дошли су у Чапљину, где јој је отац обављао високе функције. У том мултиетничком градићу она и њене две сестре одгајане су у духу братства и јединства па јој отац није ни причао што се десило са његовим рођацима у Пребиловцима. Први пут је за бацање Срба у Шурманачку јаму чула као гимназијалка од једне старе муслиманке, баке њене школске другарице, али је тада већ јама била бетонирана. Била је изузетан ученик и писала је песме, на време је завршила економски факултет у Новом Саду и из љубави се удала за једног симпатичног Далматинца из Сплита, с којим је изродила три кћери. Отац јој је умро пола године пре почетка рата у БиХ и по његовој жељи сахрањен је у Пребиловцима у  породичној гробници у близини Спомен-костурнице у којој су се налазиле кости мештана извађених годину дана раније из Шурманачке и других околних јама. Отац је сахрањен уз говоре мултиетничких општинских функционера и без свештеника. Очев гроб је миниран годину дана касније када и она Спомен-костурница. Мајка јој се разболела па ју је 1994. довела код себе у Сплит, јер су јој сестре биле далеко, на два различита континента. Мајка је убрзо умрла и сахранила ју је у Сплиту на избегличком гробљу уз католичког свештеника.

Њени проблеми са сопственим идентитетом су почели када ју је најмлађа кћерка, тада тинејџерка, на сасвим случајно спомињање Срба, уз гадљиво мрштење упитала: „Мајко, нећеш ваљда рећи да су дед и бака били Срби.” А ужас у њеним очима претворио се у страх кад је сасвим логички закључила: „Па ниси ваљда и ти Српкиња?” и лица белог као креч завапила: „Јер ако јеси, ја ћу одмах повратити, мука ми је, Срби су фуј.” Да је смири, а знајући шта све хрватска деца уче о српском народу, рекла  јој је да није Српкиња, молећи у себи Бога да јој опрости ту лаж.

Ни старије кћери нису знале да је Српкиња. Заправо, није се ни осећала као Српкиња. Све до почетка рата у Хрватској била је Југословенка, као и њени родитељи, који су се први пут на попису 1991. изјаснили као Срби, а мало после тога отац јој је и умро. Оживљавањем усташтва у Хрватској деведесетих почео се и у њој будити српски ген. Што је пропаганда против Срба бивала јача, јачао је и њен српски ген. А кад је чула да је минирана Спомен-костурница и гроб њеног оца у Пребиловцима, хтео је да искочи из ње напоље. Уз много самоконтроле успевала га је задржати у себи. Најтеже га је било задржати у сопственом дому када су им у госте долазили пријатељи њеног мужа и момци и пријатељи  њених кћери. Свих ратних година  свако дружење је почињало и завршавало са ружењем Срба. Не само да их је морала слушати него их је и дворила, све уз осмех, да неко не посумња да и она припада „онима”.

Утеху и пражњење накупљеног јада, чемера, беса и освете нашла је у слушању радио-вести с „оне друге стране” и записивању свега шта је преживљавала комбинујући из реалног са оним из претходног живота. Све је то радила потајно када би у кући остајала сама или када би други укућани позаспали. За писање је користила један стари рачунар од кћери  који више нико осим ње није користио. И тако из дана у дан, из године у годину. И нико је од њених укућана није провалио. „Живећи под другим идентитетом  имала сам само један циљ – забележити и оставити за незаборав.” Рукопис је на УСБ-у успела да пренесе у Србију, а када је дошла у посету рођацима и уз њихову помоћ га је и објавила.

Објашњавала ми је да је за наслов романа одабрала последње речи охрабрења пребиловачке мајке Љубице, која је, према сведочењу егзекутора, мало после Видовдана 1941, загрљена са своје троје нејачи полетела у дубине Шурманачке јаме, смештене под ногама будуће међугорске Госпе. Имајући у виду тежину греха који је почињен на том подручју, није нимало случајно што се Богородица баш ту „указала”. „Ни реке људи, што тамо годинама миле и плазе по камењару, нису довољне да измоле њену милост.”

На последњој корици романа налази се омања црно-бела фотографија Пребиловаца из неких срећнијих времена сачињена из птичје перспективе, над којом се  надвио и део облака са предње корице само у црвеној боји, тако да више личи на огањ него на облак.

„Сада Вам је јасно, господине Саво, због чега сам га издала под псеудонимом. За који дан се враћам у Сплит мужу, кћерима и унуцима. И молим Бога да никада не дознају да сам ја аутор овога романа.”

Да је жив мој другар и колега Боро Мартиновић, који је 1991. избегао из Сплита на штакама, на којима је услед прележане дечје парализе цели живот ходао, за ауторку би, као што је и за себе говорио, рекао „дао Бог дурања”.

Документационо-информативни центар „Веритас”

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa

Коментари5
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Класик!
Молим да неко напише, ако зна, где им да се купи овај роман? Видим да има коришћен на купинду, да ли има негде нов да се купи и тако скромно допринесе српској заједници? Хвала
Марко
Родитељи купљени идејом комунизма и функцијама не маре да кажу својој деци како им је 23-је чланова породице страдало језивом смрћу већ они то случајно сазнају од старе муслиманке. Деца одрастају као Југословени. Онда им њихова деца говоре како су одвратни Срби. Постоји сетва и жетва. И закон равнотеже. И дуг према прецима и потомцима. И савест. Бог који све гледа. Поправљајмо себе на време да не би постали једно велико Ништа.
Павле
Ћутање o злочину и самопорицање je грех и саучесништво. Како ли је онима који су недужни страдали и гледају нас са небеса, шта би нам рекли? Њена деца никада неће сазнати одакле потичу, погазили су своје претке који ником ништа нажао нису учинили.. чему да се надају од своје деце?
paja
Tragično ali fenomenalno.
Dan Dusan Milicevic
Puno tuge , suza i bola je nastalo na nasim prostorima. I nikako da stane proizvodnja patnje i krene bolji zivot. Osvete , mrznja , nehumanost su prisutne u svaodnevnom zivotu. Nema nikoga da pomogne da se stanje promijeni i pocne mir u stvarnosti u u srcima. Zlocince treba kazniti, zrtve opojati i traziti bolji zivot!!!

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.