Спорт у офсајду

Пандемија је променила свет и живот на планети. И кад смо се понадали да је крај пандемији и нашим бригама појавио се нови проблем. Уплашио нас је рат у Украјини и нико са сигурношћу не може да предвиди какав ће бити исход и какве ћемо последице ми имати.

Цео свет, па и ми смо са истим бригама и размишљањима.

Наша држава чини огромне напоре да се сачува привреда и за сада се доста добро држимо.

А шта се дешава и каква будућност чека српски спорт?

И пре короне, тачније у последњој деценији, уочљиво је да наши спортисти нису на нивоу на којем смо научили да буду.

Понека медаља са великих такмичења углавном у „малим” спортовима (џудо, теквондо, стрељаштво...) не може да промени слику да више нисмо лидери у колективним спортовима који су нам годинама доносили медаље и највећу радост.

Још је већа брига што нам је сваке године све више деце са кривом кичмом, равним табанима и што су многи школарци ослобођени часова физичког васпитања.

Да апсурд буде још већи држава никад није толико новца уложила у спорт као у последњој декади. Свим репрезентативцима који се припремају за велика такмичења обезбеђени су максимални услови, за освојене медаље на време им се исплаћују награде.

Изграђени су многи спортски терени, хале и игралишта, реновирају се школске сале, базени и атлетске и бициклистичке стазе.

Али, авај. Деце је све мање на игралиштима и у салама.

Подаци Светске здравствене организације о здравственом стању наше нације су крајње забрињавајући, а прогнозе још горе.

Шта треба да урадимо да стање у српском спорту буде боље?

Због чега су најбољи и најквалитетнији људи на маргини? Зашто су у илегали они који су годинама водили и руководили српским спортом? Због чега српски спорт не уме да искористи чињеницу да први човек ове државе воли и подржава спорт?

Разговарао сам са више десетина људи који су у претходним деценијама креирали и били на важним функцијама у српском спорту, а сада су само неми посматрачи, без било каквог утицаја на наш спорт.

Њихов одговор на питање зашто их нема у спорту готово да је исти.

Ови који сада руководе нашим спортом, сматрају да су њихове идеје превазиђене и да им такви људи нису више потребни.

Очигледно је да се наш спорт налази на раскрсници.

Слаба је вајда што држава не штеди на спорту, резултати нису адекватни улагањима. Годинама, посебно у време када сам водио спортску телевизију која је била утицајна, залагао сам се да српски спорт другачије буде организован. Наиме, сасвим је јасно, а то су ми потврдили и бројни бивши и садашњи спортски посленици са којима сам разговарао, да Министарство спорта, овако организовано, нема тај капацитет да буде мотор развоја српског спорта.

Људи који седе у тим канцеларијама немају довољно ни знања ни искуства да израде стратегију спорта који ће покрити све категорије и структуре спорта – школски, јуниорски, омладински, сениорски, аматерски, рекреативни, професионални, клупски, репрезентативни...

Мој предлог је био да стратегију српског спорта треба да припреме и у дело спроведу најобразованији и најстручнији кадрови, а не Министарство спорта које нема такве кадрове  који су неопходни за тако озбиљан и одговоран посао од којег зависи здравље, али и успеси српског спорта.

Предлагао сам да се реорганизује Спортски савез Србије и да он буде тај замајац који има и знања и снаге за тако важан задатак.

Убеђен сам да у Србији има на стотине сјајних стручњака који су се доказали радећи у клубовима и савезима и сасвим је јасно да успех пре свега зависи од људи, колико су креативни, упорни и колико знају посао којим се баве.

Последњих година не можемо да се похвалимо успесима наших репрезентација и клубова, али имамо и примера који показују да добра организација, способан и вешт менаџмент, одговарајућа кадровска решења са јасном поделом послова и одговорношћу запослених, упркос свим недаћама и проблемима, пре свега финансијским, могу да се превазиђу. Најбољи пример су континуирани резултати и успеси Теквондо савеза Србије и Фудбалског клуба Црвена звезда.

Дакле, мој предлог је да у Спортском савезу Србије буду најбољи, најквалитетнији стручњаци. Врхунски менаџери, економисти, правници, педагози, социолози, истакнути спортски радници...

Они би били задужени да сачине детаљан план развоја спорта на свим нивоима, уз претходну анализу постојећег стања у гранским савезима, спортским друштвима, клубовима, школама...

Треба да се утврди зашто домаћи привредници не желе да спонзоришу наше клубове и репрезентације.

Који су разлози да наши спортисти често избегавају да играју за репрезентацију Србије, да ли су наставници у школама довољно стручни да децу едукују и да код њих створе навику да се баве спортом, да ли су мотивисани за посао који раде, која је улога медија на популаризацији физичке активности и домаћег спорта.

Похвално је што се у последње време кладионице појављују као спонзори клубова и репрезентација, али би било много корисније да се та област уреди законом и да се јасно зна које су обавезе приређивача кладионичарских игара према домаћем спорту.

Одавно сам предлагао да држава уведе „кладионичарски динар”, односно да су кладионице дужне да од сваког уплаћеног тикета један динар издвајају за школски спорт.

Пошто је задатак Олимпијског комитета јасно дефинисан, у таквој новој организацији кључно место у српском спорту припало би Спортском савезу Србије, док би Министарство спорта имало задатак да на основу планова и анализа Спортског савеза, обезбеди средства и вршило би надзор како се она троше и реализују.

Сада је улога Спортског савеза Србије крајње минимизирана и он је као „проточни бојлер” који служи да новац који добија од Министарства проследи савезима и клубовима.

За сваку похвалу је одлука Владе Србије да се спортским клубовима помогне са 1,1 милијардом динара, али сам сигуран да би тај новац био функционалније искоришћен да је претходно извршена детаљна анализа коме и због чега ће тај новац бити додељен. Колико ми је познато идеја да се помогне клубовима потекла је од председника државе, а не од ресорног министра.

Да бисмо од наших спортиста и убудуће очекивали да буду наши најбољи амбасадори, да нам у школама сва деца раде фискултуру, да све врви од клинаца у салама, на базенима, у школским двориштима и да међу њима тражимо будуће репрезентативце, потребно је да одаберемо пут који ће нас довести до тог циља.

Било би занимљиво да чујемо шта о стању у српском спорту мисле људи који су га, свако на свој начин, задужили и који пут треба изабрати да би сваком детету омогућили да се бави спортом, а да би наши спортисти били на месту које им је деценијама припадало.

Како о српском спорту размишљају, како је он организован и како га треба унапредити требало би питати оне који су то годинама успешно радили, али и оне који су сада на важним функцијама.¶

Новинар