Понедељак, 27.06.2022. ✝ Верски календар € Курсна листа

У кућном затвору или притвору 2.470 особа

Рад у јавном интересу, који такође спада у алтернативне кривичне санкције, мера је која се уз новчану казну најчешће изриче у случајевима насилничке вожње под дејством алкохола
(Фото Н. Марјановић)

Чак 20 одсто свих осуђеника и притвореника у Србији не иде у затвор него им је изречена нека од алтернативних кривичних санкција, а то су кућни затвор, кућни притвор и рад у јавном интересу. Под надзором повереника за извршавање ових санкција и мера тренутно је 2.810 особа, од чега је 2.470 у кућном затвору или кућном притвору, са или без електронског надзора.

Ове податке изнео је директор Управе за извршење кривичних санкција Дејан Царевић, на научном стручном скупу „Алтернативне мере и санкције у казненом праву”, који је одржан прошле недеље на Правном факултету Универзитета „Унион”, у сарадњи са Институтом за криминолошка и социолошка истраживања.

Царевић је нагласио да је систем ванзаводских санкција за релативно кратко време напредовао и да је реч о знатном порасту, будући да су алтернативне санкције 2016. године чиниле тек непуних десет одсто укупног броја кривичних санкција у Србији.

Указао је на бројне предности алтернативних санкција будући да осуђене особе могу да наставе школовање, да задрже свој посао и одрже добре породичне везе, док са друге стране долази до растерећења смештајних капацитета у затворима што доноси огромну уштеду новца.

Канцеларије повереника за извршење алтернативних кривичних санкција отворене су у свих 25 градова у којима су седишта виших судова. Унапређен је систем електронског надзора и вођења досијеа. Запослени су нови службеници у повереничким канцеларијама, а највише их је у Београду.

Начелница Одељења за извршење ванзаводских санкција и мера Јелена Срнић Нерац изнела је податак да повереничка служба  дневно прати око 2.700 особа којима су изречене алтернативне санкције и мере, а највише их је у кућном затвору и кућном притвору. Један повереник у просеку прати између 50 и 80 осуђеника којима је изречена казна кућног затвора. Ова служба је задужена и за праћење осуђеника по „Маријином закону”, којих је тренутно 152.

– Некада се дешава да нам грађани шаљу фотографије осуђених који су дошли у продавницу или шетају улицом, али грађани не знају да је овим осуђеницима дозвољена шетња два сата у току дана. Поред тога, дешава се да систем електронског надзора „открије” да је осуђени напустио простор, а када из службе повереника дођу у његову кућу затекну га како цепа дрва у дворишту и констатују да није напустио место становања. Зато је приликом инсталирања опреме за надзор неопходно дефинисати радијус дозвољеног кретања – навела је Јелена Срнић Нерац.

Указала је да је неопходно преиспитати законске одредбе које доведе до проблема у пракси. На пример, ако се говори о томе да мера притвора у затворским условима често представља казну, онда се може поставити питање да ли мера кућног притвора представља – награду. Јер, ако притвореник буде ослобођен, односно суд утврди да није крив за кривично дело због којег је био у кућном притвору, држава мора да му плати одштету јер се сваки дан у кућном притвору рачуна као „притвор”. Са друге стране, кућни притвореник може бити оглашен кривим и осуђен на дуготрајну казну затвора, а онда му се време проведено у кућном притвору рачуна у време од када тече казна.

Судија Трећег основног суда у Београду Тамара Бровет указала је на неке апсурдне и „немогуће” животне и правне ситуације, на пример када се осуђеном на кућни затвор изрекне мера удаљења из стана у трајању од 30 дана због – насиља у породици. Са једне стране, он не сме да напусти стан јер је у кућном затвору због неког претходног кривичног дела за које је осуђен, а са друге – мора да напусти стан јер му је изречена таква мера због опасности од даљег насиља у породици.

– Имали смо случај да је човек лутао 30 дана и није се јавио поверенику за алтернативне санкције, али он није самовољно напустио свој стан, већ на основу мере изречене од суда. То је случај у коме је дошло до фактичке немогућности извршења казне кућног затвора – рекла је судија Тамара Бровет.

Судија Уставног суда Србије др Јован Ћирић говорио је о томе да притвор често представља казну, иако је само мера за обезбеђење присуства окривљеног у кривичном поступку. Притвореници су изоловани и зато се не може говорити о њиховом лечењу или преваспитавању док су иза решетака.

Професор Криминалистичко-полицијског универзитета (КПУ) др Ђорђе Ђорђевић нагласио је да је јавност прилично репресивна и зато не прихвата алтернативне санкције као врсту казне и сматра да је једина права казна – казна затвора. Када је реч о конкретним питањима примене ових санкција у пракси, проблеми су углавном организационо-техничке природе, напоменуо је Ђорђевић.

Судија Прекршајног суда у Београду Мирјана Мартић казала је да у прекршајном поступку не постоји сметња да се изрекне казна рада у јавном интересу уместо казне затвора, јер за то није потребна сагласност осуђеног. Међутим, у пракси се дешава да се осуђени не јави на издржавање казне. Рад у јавном интересу највише се изриче у случајевима насилничке вожње у пијаном стању, уз обавезну новчану казну, а осуђеници се упућују на рад у болничке установе.

– Свако јутро када повереници дођу на  посао суочавају се чињеницом да се неки осуђеници на рад у јавном интересу не одазивају на први разговор. Таквих је око 20 одсто од свих којима је изречена ова санкција. Ми немамо никакав механизам да осуђенике натерамо да започну са издржавањем казне ако они то неће а притом нисмо овлашћени ни да им заменимо ову казну за кућни затвор. Један број њих су зависници од дроге а један број је на озбиљним терапијама. Пракса је показала да 20 до 30 одсто изречених алтернативних казни не може да се изврши, а међу таквим осуђеницима су у великом броју вишеструки повратници – навела је Јелена Срнић Нерац.

С друге стране, код неких осуђеника се показало да је казна рада у јавном интересу веома делотворна. Тако је, на пример, крајем прошле године човек који је шест пута био осуђиван за шумске крађе коначно престао да чини то кривично дело и запослио се као помоћни радник у болници у којој је издржавао казну рада у јавном интересу.

Од психолошког третмана одустане око 40 одсто починилаца партнерског насиља

Професорка Филозофског факултета у Београду др Милана Љубичић рекла је да око 40 одсто извршилаца партнерског насиља, који су подвргнути третману лечења, одустаје од третмана. Међутим, за сваког терапеута је успех ако само и једног насилника „извуче” из насиља и тиме спречи да његова партнерка буде жртва. Др Љубичић је указала да насиље у партнерском односу не врше искључиво мушкарци, него и жене, па је потребно и насилним женама омогућити психолошки третман.

 

Коментари1
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Jovana
U cemu se onda sastoji kazna?

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.