Животни пут једне торбе

Представа „Света Прада” никога не оптужује, не напада, каже за „Политику” глумица Анђелика Симић, једна од јунакиња ове представе аутора Владимира Алексића, која ће у режији Сање Митровић премијерно бити изведена у недељу увече, 29. маја од 20.00 сати на сцени Битеф театра. Сценограф је Јасмина Холбус, костимограф Мариа Марковић Милојев, док је музику радио Владимир Пејковић. Поред Анђелике Симић у глумачкој екипи су и: Јована Беловић, Александра Јанковић, Милена Предић и Нада Шаргин.

„Света Прада” говори о глобализованом свету данашњице који без проблема повезује крокодиле, шанере, српске раднице, руске тајкуне и италијански дизајн, док прати „животни пут” једне торбе...

– Дело „Света Прада” суочава нас са животним истинама које смо можда занемарили, прескочили, подразумевали. Свако је важан. И сваки корак је важан. Све што мислимо, осећамо, деламо, све се рачуна. Свако биће је важно, свако! Сви доприносимо овом свету. То је најважније. Свачије постојање је неопходно, драгоцено. Верујем да ће гледалац после наше представе бити радостан, срећан и бољи по себе и друге – каже Анђелика Симић.

Кроз причу о модној индустрији, представа се бави феноменом тржишта и савременог капитализма. Од радника до припадника џет сета, „Света Прада” пропитује судбине људи који воде своје потпуно различите животе, неравноправних статуса и могућности. Владимир Алексић, као аутор пројекта, позвао је четири драмске ауторке и једног писца којима је наручио текстове на одређене теме којима се у овом случају баве: Олгу Димитријевић, Мају Пелевић, Тамару Антонијевић, Ведрану Клепицу и Димитрија Коканова. Они су написали монологе којима обрађују сродне теме из различитих перспектива, пет различитих драмских јунакиња.

О томе који „животни пут” једне торбе, заправо прати представа „Света прада”, Анђелика Симић каже:

– Најбоље је да кажем да се „животни пут” једне торбе у представи „Света Прада” не односи само на тренутак од када се она кроји, шије, производи, па до тренутка када стигне у руке купца. Њен живот почиње у самом срцу крокодила ( у нашој представи крокодилке) које куца до момента када бива насилно прекинуто, да би се са тела те животиње одрала кожа и предала даље у производњу, у руке раднице. Сашивена торба, потом се пласира на тржиште од стране једног од највећих дизајнерских брендова и њу купује најбогатија клијентела. Иста та торба продаје се и илегалним путем, као плагијат.

Представа „Света Прада” анализира односе моћи унутар модног тржишта као принципе капиталистичког друштва. Који је идејни, костур дела кроз који редитељка Сања Митровић развија драмски и кореографски језик представе?

– У почетку је била идеја о пет монолога који би чинили представу. На првој проби добили смо заокружен драмски текст од стране драматурга Димитрија Коканова и редитељке представе Сање Митровић у којем, поред монолога, постоје и заједничке сцене ликова. Текст представе је повод да се Сањин редитељски концепт и идеја не задрже само на монолозима већ да иде даље у игру која се одвија у простору једног храма у којем се окупљају Божице, поклоници свог највишег божанства: торбе. Све оне су важне карике ланца из којег настаје једна торба. Оне су: Креаторка, Радница, Шанерка, Спонзоруша и Крокодилка.

Аутори текстова написали су, заправо, монологе којима обрађују сродне теме из различитих перспектива пет различитих драмских јунакиња.

– Мој монолог јесте исповест Шанерке. Њега је написала Ведрана Клепица. Исповест почиње након што је моја јунакиња изашла из затвора. Шанерка је жена која води груб, несигуран, тежак, али узбудљив живот. Она је поштена шанерка. Да, добро сте ме чули. Опасна, бунтовна, огрубела, „поштено” ради свој посао и брани своја шанерска права. Она је ту да продаје и ништа друго осим тога! Њен мото је: „Мудар човек задовољан је са оним што поседује, шта год то било, не желећи да буде оно што није” – каже наша саговорница.

Иза Анђелике Симић је лепа глумачка каријера. Њена велика љубав одувек су били балет, плес, али и вицеви.

– Волим људе. Обожавам их. Кроз глуму, плес, а уназад неколико година и исцелитељски рад, људи су мој фокус. Нема ништа лепше од душе у сваком човеку. А кад ме питате за виц, има један. И није само виц: Разговарају две бебе у стомаку мајке, пред порођај. Једна беба дрмне другу и пита је: „Је ли, јел’ ти верујеш у живот после рођења?” Друга беба одговара: „Не знам, нико се још није вратио?”

Тако исто гледам и на смрт. Иако су се, за разлику од вица, неки вратили из клиничке смрти, исто је. Живот након смрти сигурно постоји.