Срушена некада чувена дискотека „Точак”

Нови Сад – Кућа у којој се у прошлости налазила чувена дискотека „Точак” у Петроварадину, порушена је да би се плац припремио за нову градњу. Пре 13 година, овај објекат на адреси Рељковићева 39 изгорео је и од тада је стајао напуштен, због чега је додатно руиниран.

Упркос својој последњој епизоди, многима је овај простор остао у сећању из 80-их година прошлог века, када је дискотека била веома популарна не само у Новом Саду. У њој су под истим кровом спојени ресторан и дискотека, па су је оснивачи назвали рестотека „Точак”.

Била је део забавног и музичког живота Новог Сада који тада није имао много оваквих места за вечерњи излазак, концерте и забаву. Основали су је 1982. године, како бележи азбучник градског музеја „Нови Сад од А до Ш”, три брата: Миле, Раде и Бранко Стошљевић.

Први од њих, познатији као Миле Пица, већ је био познати угоститељ који је први у граду, 1975. године, отворио пицерију по италијанској рецептури. Када је после купио кућу за дискотеку, у њој су се служиле и пице. Овде су долазили, како је он испричао у једном интервјуу, Горан Бреговић, Здравко Чолић, Бора Ђорђевић, Раде Шербеџија, Оливер Мандић и други, не само због наступа, него и дружења.

Тада 20-годишњи Зоран Котур био је 1985-86. у „Точку” конобар. Он за наш лист каже да место није било елитно већ да су долазили сви, од омладине која је имала новца за „упад” и пиће, па до богатих и моћних.

„Лево ресторан, десно диско-клинци вриште, а маторци вечерају. Срећно неко доба, било је лове, радило се и путовало јер, како се говорило, пасош црвени без мане пролази све гране. ’Точак’ је био део младости свих нас. У њему су радили млади из Петроварадина, правили су и пице у кухињи, сви су нашли неко своје место”, прича.

Сећа се да је у то време Оливер Мандић већ објавио свој музички албум „Питају ме, питају” и да је могао да гостује „где је хтео – па и на Марсу, колико је био популаран, а дошао је ту за Нову годину”.

Иако народна музика није била концепт дискотеке, прва звезда овде била је Лепа Брена са оркестром „Слатки грех”. Дискотека је престала са радом 1990, Миле Пица је отишао у Америку, а деценију и по након тога постала је клуб „Русија” са турбо-фолк музиком, под управом извесног Рајице Панића.

Назив по коме је остао упамћен, „Точак” је добио по ресторану који је ту деценијама раније држао Павле Галић ‒ Паја Точак. У ресторанској сали била су сељачка кола у која су седали музичари, а годинама је ту свирао оркестар Лепог Јовице.

Кућа које више нема, стајала је уз друм, транзит и правац за Жежељев мост, којим и данас тутње аутомобили. Сада је возила много више, као што је и Петроварадин све насељенији. Читаве улице су последњих година, за релативно кратко време, из темеља промениле „лични опис”. На местима кућа ничу зграде, а под новим инвеститорским „зубом” почела је да „крцка” и Рељковићева, познатија као улица „код Точка”.

Мештани се питају шта од старог Петроварадина може да се сачува као културно наслеђе, а да није тврђава са подграђем. Зоран Котур каже да би волео да на месту „Точка” поново буде ресторан и да у њега на праксу могу да долазе ђаци угоститељске школе.