Подела које нема

Случај Караџић поново је отворио питање о подељености Србије. Око чега је Србија заправо подељена? Било би тужно да је подељена око питања да ли треба или не пружити подршку некоме ко је оптужен за злочине против човечности. Не верујем да у било ком народу може постојати подела око таквог питања. Наравно, могу постајати појединци или групе које из различитих разлога оправдавају, па чак подстичу или чине злочине, могуће је чак и да читав народ услед страха или моралне отупелости затвара очи пред злочинима, али да народ или део цивилизованог народа подржава или оправдава злочин то напросто није могуће.

Није потребан никакав суд да установи да је злочин почињен. О томе постоје прецизни подаци. Готово 50.000 цивила погубљено је у БиХ, а једини разлог њиховог страдалништва био је што су друге националности у односу на крвнике. Један од господара тог покоља по својој функцији био је и Радован Караџић. То су чињенице, све остало су интерпретације.

Према једној интерпретацији, Караџић је српски херој. Могуће, али нико Радована не терети што је српски херој већ због тога што је један од оних који није ништа учинио да се избегне систематско уништавање цивила.

Према другој интерпретацији, деца су се играла ватром, кућа се упалила, а сада само наш Радован страда. Другим речима, на основу селективно изабраних примера, тврди се да је хашки трибунал пристрастан на штету Срба. Можда, но, да ли чињеница да су многи до сада избегли одговорност значи да је Радован невин?

Има оних који тврде да су свештеници међународног поретка, као и сам поредак – а суд је његов део – неправедни. Тачно, нема идеално праведног поретка. Но, да ли то значи да су сви противници поретка неимари бољег и праведнијег света? Тврдим да нису, а посебно не уколико су спремни да оправдавају и подржавају некога за кога се сумња да је одговоран за злочине против човечности.

Готово да је створен консензус око интерпретације према којој Србија није награђена за сарадњу са међународним судом. Многи чак верују да је због тога погрешно што је Радован предат суду. Можда, али мало вероватно. Свако зна како се осећа и шта мисли о ономе ко му с неизвесним роком и исходом враћа део по део дуга. Међународна правда је дуг који свако ко жели да буде поштован мора да врати или да плати. А на оног ко целокупан дуг није вратио, а при том још очекује да буде награђен за део који јесте, у сваком, па и у глобалном селу, само ретки гледају са симпатијама. Противљења изручењу представљају зато дубоко антидржавну активност.

Најзад, суђење Караџићу се схвата као суђење РС. То је исто као када би неко суђење Џајићу окарактерисао као суђење Звезди. Нити је Џајић Звезда, нити је Радован РС. Многи који су чинили исто или слично што и Џајић су се извукли, па опет нико због тога не оспорава суђење Џаји које води национални суд, нити му, с друге стране, ико оспорава све оно што је урадио за Звезду.

Може се расправљати о томе да ли је Радован српски херој или не, да ли је суд под политичким утицајем или није, да ли је поредак чији је трибунал саставни део праведан, да ли би национални судови били мање или више пристрастни у односу на међународни суд, да ли је Србија довољно награђена за сарадњу са трибуналом итд. О сваком од тих питања Србија је у различитој мери подељена и добро је што је тако. Али Србија није подељена, а надајмо се неће ни бити, око питања да ли се онима за које постоји основана сумња да су починили дела против човечности треба судити или не. Ако таква подела постоји она је међу политичким странкама и аналитичарима. Митинг подршке Радовану Караџићу, супротно очекивању организатора, показао је да у народу такве поделе нема.

Могу сада аналитичари да пореде тај митинг с другим политичким скуповима, могу лидери странака да намећу тему да ли је прво полиција ударила на групу грађана или ови на њих. Све су то интерпретације догађаја. Остаје чињеница да су неке странке стале у одбрану човека оптуженог за најтеже злочине. Та чињеница је још тужнија, јер се оправдава геслом одбране демократије, правде, човекољубља и вере. Могуће је да се на тај начин желела стећи одређена политичка предност, али, како каже стара пословица, није грех изгубити на коцки, грех је када се покушава вратити изгубљено.

Социолог, доцент на 
Филозофском факултету у Београду