Заједно за нови живот

Младен Тодић, Удружење „Заједно за нови живот“

Поводом Националног дана донора, 6. јуна, Удружење трансплантираних пацијената и пацијената којима је потребна трансплантација органа „Заједно за нови живот” организује изложбу фотографија и видео-материјала „Живот на дар” који ће посетиоцима приказати животне борбе које пацијенти воде док чекају трансплантацију или су из њих изашли као победници. Посетиоци ће моћи да упознају и лично особе који су добили нови орган, живот на дар. Изложба се у Галерији хола зграде Радио-телевизије Србије отвара симболично у пет до 12 и моћи ће да се погледа до 10. јуна.

Овом изложбом желимо да скренемо пажњу јавности на особе које чекају трансплантацију органа, а шанса да га добију у протекле две године била је сведена на минимум због пандемије вируса корона због које се трансплантације нису радиле. Фотографије су настале у априлу и мају ове  године, а фотографисани су пацијенти који су трансплантирани, који су на дијализи или чекају трансплантацију срца, јетре, бубрега и плућа. Поставка  „прича причу” о томе колико је тешко чекати орган у Србији, која је на дну европске лествице по броју донора на милион становника, и од каквог је значаја имала трансплантација органа за пацијенте који су је дочекали. У питању су фотографије у пуном колору, високог интензитета, које приказују пацијенте у болничкој постељи, приликом инвазивних прегледа, тешких терапија и хемодијализа. Уједно су изложене фотографије пацијената пре и после трансплантације, које припадају њиховој приватној архиви и нису високог квалитета, али на реалистичан начин приказују шта значи трансплантација у физичком смислу за сваког од њих. У видео снимцима, осим пацијената, учествују и наши најеминентнији стручњаци  који су чланови тимова за трансплантацију срца, бубрега и јетре и говоре о свом учешћу у том процесу. Пацијенти нису фотографисани и снимани само у болничким условима, већ су говорили о свом искуству на свом радном месту, код куће, у кругу породице, на својим омиљеним местима за одмор, излазак... Ова изложба омогућује трансплантираним пацијентима и особама који су на листама чекања за пресађивање органа да своје животне борбе које воде или су из њих изашли као победници прикажу кроз фотографију или видео-материјал. Сазнање да ће утицати на подизање свести грађана на тему значаја донирања органа, ова изложба мотивише да се и даље као удружење боримо и тражимо хуману црту код наших суграђана, за коју смо сигурни да постоји.

Чврсто верујемо да уметност не треба да буде издвојена из животне праксе, укључујући и тешке моменте. Веза уметности и хуманости је јединствена, јер и једна и друга временом постају део сваке личности. Надамо се да ће што више грађана својим присуством подржати наш догађај и тиме нам помоћи да укажемо на велики значај и хуманост донирања органа

Ја сам до 32. године био здрав човек. Да имам склерозирајући холангитис са улцерозним колитисом сазнао сам 2011. године. Одмах ми је речено да за моју бољку лек не постоји и да је једини спас трансплантација. Првих неколико година чекања био сам сасвим добро. Придржавао сам се терапије, изменио сам исхрану. С времена на време бих осећао повремену малаксалост, али ме моја болест није спречавала да изађем с друштвом или одем на море. Следеће године почео сам да живим са својом супругом. Живот мора да се настави, били ви болесни или не. Када сам се најмање надао болест је узнапредовала. Нарочито се погоршала 2014. године када су ми рекли да Србија има веома мали број донора, да се веома дуго чека на трансплантацију и да је време да ме ставе на листу. Мој улазак на листу за трансплантацију сам тада схватио као тачку на мој живот, на моју будућност, на могућност да добијем дете. Али, како у животу обично бива, сасвим непланирано је моја супруга остала у другом стању. И онда су кренуле друге муке. У глави су ми се мотала разна питања…

Наредне две и по године живео сам по болницама, а дани су ми били проткани прегледима, анализама и контролама.  Нисам размишљао о далекој будућности,  приоритет су ми биле ствари у блиској будућности. Најпре је то било рођење моје ћеркице Нине.

У тренутку када сам био позван пети пут за могућу трансплантацију јако лоше сам изгледао. Имао сам око 50 килограма и док су ме возили у салу тог, 13. октобра 2016. године, изгледао сам као штапић испод покривача. Тада се више нисам плашио ни сале ни операције, јер ми је болест толико узнапредовала да сам желео само да оздравим што пре. Само 13 дана после операције стигао сам код куће као здрав човек.

Удружење трансплантираних пацијената и пацијената којима је потребна трансплантација органа „Заједно за нови живот” постоји од 2017. године као непрофитно, невладино удружење које за своју област деловања има заштиту социјалних, здравствених и људских права трансплантираних пацијената и пацијената којима је неопходна трансплантација органа, као и едукација становништва Србије о значају трансплантације и донирања органа. Основано је као логичан след дружења, размене искустава, питања и одговора, недоумица и различитих ставова на контролним прегледима трансплантираних пацијената. Сви ти наши разговори, међусобна помоћ и подршка коју смо пружали, а и даље пружамо су нам била вођица ка томе да озваничимо горе наведено и да ту помоћ и подршку подигнемо на виши, значајнији ниво и учинимо је квалитетнијом и бржом. Огроман значај нам даје и искуство пацијената на листама чекања који нас упућују на правце нашег деловања.