Зашто жирафе имају дуг врат

До сада се сматрало да је еволуција продужила врат жирафама како би могле да дохвате листове којима дуги биљоједи никако не могу да приступе. Међутим, нова открића поново су разбуктала дебату научника на ову тему.

Истраживање засновано на пронађеним остацима лобање и пршљенова древног биљоједа, поново су распрамсали дискусију да ли жирафе имају дуг врат због исхране или борбе око женке. Испоставило се да је овом примерку сличном жирафи, врат стварно служио за тучу. Фосилизоване кости открио је у северној Кини пре више од 20 година палеонтолог Јин Менг, данас кустос у америчком Музеју природне историје у Њујорку. Нова анализа открића Менга и његових колега установила је карактеристике сисара које би нам могле помоћи да боље разумемо силе укључене у развој јединствене анатомије жирафе.

Назван по митском једнорогу-кози у кинеској митологији, утврђено је да је новоописани Discokerik kiezhi древни члан суперфамилије жирафоидеа који је лутао миоценском саваном пре неких 17 милиона година.

Оно што се највише истиче код ових дискокерика је да нису били грациозних пропорција, већ здепасте грађе са обликом лобање који подсећа на средњовековни војнички шлем, преноси РТС. Равна, широка и са благим ободом, оваква лобања је била савршена за озбиљан сукоб или два са противником. Да би тестирали своју хипотезу да лобања Дискокерика даје предности у физичком сукобу, тим истраживача је користио математичку технику за мерење потенцијалних сила које лобања и пршљенови могу да издрже у различитим сударима.

Открили су да је специфична структура костију и њихових зглобова у стању да издржи изузетно снажне ударце, можда јаче него било која друга позната животиња која удара главом.

Иако је ова древна врста у веома далеком сродству са модерним жирафама, откриће ипак имплицира да борба глава-у-главу не би била ново понашање за ову грану животињског царства.

„И данашње жирафе и Discokerik kiezhi припадају истој суперпородици“, каже први аутор студије, палеонтолог Кинеске академије наука Ванг Ши-Чи који напомиње да иако се њихове лобање и морфологија врата у великој мери разликују, обе су повезане са мушким удварањем и обе су еволуирале у екстремном правцу.