Ноле у мрежи

Средина је другог сета у четвртфиналу Ролан Гароса, Рафаел Надал је убедљиво добио први и чини се да је Новак Ђоковић преценио своју тактику од прошле године, када је у првом сету тек статирао, крећући се мање по терену него што то чине скупљачи лоптица.

Била је то његова савршено смишљена игра. Уморио је Шпанца и убио у њему све одбрамбене инстинкте, а да се није ни ознојио. Новак је могао да своју мајицу врати спонзору и да је ставе у излог јер је била сува и савршено испеглана. Оставимо се прошле године и Нолетовог освојеног гренд слема у Паризу.

Сада је 2022. година, корону више нико и не помиње, почео је трећи светски рат, али нико га не објављује, а у другом сету четвртфинала Рафа већ води са 3:0 и Новак је прежаљен. Међутим, он се одједном насмејао.

Тада настаје експлозија. Мишићи се у Новаковом телу напињу као када се покреће 1.600 коњских снага у хипераутомобилу „веном Ф-5”, који достиже брзину од 482 километра на час, уз контролу суперкомпјутера који контролише да возило не полети и нестане негде у царску небеском.

И све изгледа као некада јер Новак се одједном од сањивог момка на париској шљаци стадиона „Филип Шатрије” претвара у оног Новака, човека машину који нема милости ни према противнику ни према самоме себи, испаљујући суперсоничне ракете ка Шпанцу, облепљеном маркама спонзора, као покретни билборд највећих мултинационалних корпорација.

Да, у том Нолетовом осмеху осмеху било је нечег дечачког, нечег осветничког и нечег истовремено злобног. Рафа је то схватио, одавно познаје ту унутрашњу трансформацију Србина и зна да више ништа не зависи од њега. Ни савршен форхенд, ни бекхенд паралеле, ни публика која опсесивно навија за њега, јер пред њим стоји најмистериознији тенисер данашњице, прошлости и будућности.

Велики Швеђанин Бјерн Борг, обожаван као да је пети члан бенда АББА, напустио је тениски тур у 26. години јер више није могао да се носи с притиском најбољег на свету. Двојица величанствених Американаца Џон Макенро и Џими Конорс били су генијалне силеџије на терену, којима је сваки инцидент био дозвољен и унапред аболиран. Андре Агаси је био, једноставно, шмекер. Пит Сампрас, Новаков идол, представљао је аутистичну машину за скупљање гренд слемова, док су Федерер и Надал представљали тениске богове, узимајући трофеје као да проводе обичан дан на послу, попут послушне деце из богатих кућа којима је пут предодређен. Са огромним талентом, подршком спонзора, наклоношћу организатора турнира и обожавањем медија до границе идолопоклонства, створен је недодирљиви тениски дуопол.

Новак им се примакао, потом се умешао међу њих, као страно, непожељно тело, као момак из краја који упада на журку богатих и отима најлепшу девојку, а онда им покраде и све остало. Уследила је трка за највећег свих времена. Федерер се повукао, али Ноле и Рафа су остали, као двојица последњих мускетара тениског краљевства.

Шпанац је обожаван од медија, спонзора и публике, насупрот Новаку, коме су постављане невидљиве препреке, па је још из јуниорских дана научио једну ствар – када се суочаваш с највећом препреком у каријери, понекад је лековито сићи до подножја планине. Или, по српски, треснути о земљу.

Аустралијски премијер Скот Морисон изгубио је недавно изборе и у историји ће остати евентуално забележен као фуснота, а најважнија заоставштина његове владавине биће то да је најпре заточио, а потом протерао Новака из Аустралије. Ко ће се икада сећати Алекса Хока, министра за емиграције, који је спровео ту одлуку, осим по Новаку? Потражите Хока на „гуглу”, искочиће Новак Ђоковић!

Био је заточен у казамату за мигранте, потом му се судило као да је у „тениском Хагу”, затим је поново пребачен у заточеништво, а онда протеран као терориста који угрожава националну безбедност Аустралије, земље у којој је освојио девет гренд слемова.

Ипак, Новак је морао да зна да ће његова уверења о вакцинацији против короне – да ли је се сада неко сећа и да ли је уопште ико помиње – бити преломна тачка око које ће се ломити епска борба за највећег у историји тениса. Рафа је то добро знао, припремајући се тајно за освајање Аустралије, док се јавно, по ко зна који пут, опраштао од тениса. Хоћете опкладу? Опростиће се од тениса и после овогодишњег Ролан Гароса, стопало ће га толико болети да ће, ако треба, користити и штаке, али ће се спремати пуном снагом за Вимблдон.

Међутим, то је кључна разлика између њих двојице. Рафа је пројектован као манекен транснационалног капитала и мејнстрим медија, док је Ноле дошао ниоткуда и обележен је као ненавођени пројектил у идиличном свету монденског спорта.

Замислите Надала закључаног у ћелији за мигранте, потом помислите како му јавно суде, како се на њему иживљавају највећи светски медији, проглашавајући га за глобалног преносиоца заразе, а потом га напуштају највећи спонзори. Тешко је замислити да би Шпанац икада више после тога узео рекет у руке, а камоли њиме замахнуо.

Када се појавио Рафа и почео да таласа, чинио је то клањајући се старијем Федереру. Побеђивао га је, али је остао понизан, пише новинарка Карол Бушар у својој књизи „Поход”. Рафа не воли да нервира људе ван терена иако је почео да донекле иритира због свог пиратског изгледа, узвика „вамос” и извајаних бицепса. Ђоковић је улетео на турнире отворено говорећи да ће бити број један, али клањање и опрезно пењање на тениској листи није био његов начин. Да, желео је да се уклопи, али да буде трећи точак – то није била његова опција.

Два суперстара ове игре који су савршено уклопљени и укалупљени, Федерер и Надал, и трећи човек, Новак Ђоковић, с претњом да постане највећи, уз побуну, независност и подсвесну жељу да се свима допадне, постали су симболи много значајнији од спортских. Тениски свет постао је мултиполаран.

Зато, ако се већини чини да је Рафа исувише одмакао, с два гренд слема више од Новака – вероватно ће освојити овогодишњи Париз – Ђоковић ипак није упецан у мрежу! Мада би заиста могао да престане да се блесави са скраћеним лоптама.

Против Рафе се јасно видело да је Новак ту, надомак оне игре у којој је последњих година постао непобедив, да му је потребно још неколико турнира како би подесио нишанске справе и наштимовао први сервис, претварајући их у рутинско освајање поена. Чак је и Нолетова колебљивост у тренуцима када је имао сломљеног Рафу пред собом у четвртом сету доказ да је тек обичан момак, а не робот који снагом ума ломи оклоп неуротичног тореадора.

Уосталом, Новакова је ствар шта ће учинити са собом и то никако не зависи од Рафаела Надала. Може да нестане, може да се појави у другом агрегатном стању и опет ће усталасати много више свет него Србе. Видео се већ с патријархом Порфиријем, може да оде и да медитира са Семиром Османагићем у Високом јер баш га брига како ће коментарисати то што удише негативне јоне у мистериозним тунелима босанских пирамида уместо да се сунча у Индијан Велсу.

Побеђивао је и грешио, нарочито далеко ван аут-линије, али је то увек чинио на свој начин. Ипак, ко смо ми да му кажемо било шта кад рекетом, евентуално, можемо да истресемо само тепих?

Да ли је Новак Ђоковић затворио круг своје ере или је тек почео да црта нови? Предвиђам ово друго. Ако буде тако, Новаче, назови понекад Марјана Вајду.