Ко је био Војин Воја Црњански

У познато, златно доба Београда, кад су завршавани једни, а почињали или планирани нови грађевински подухвати, градоначелник Бранко Пешић је, по сећању његових сарадника, једном рекао: „Причекајмо с метроом док Воја оздрави.” Нажалост, ни један ни други нису оздравили.

Рођен је у Српском Итебеју, у Војводини, 1926. године. Основну школу, гимназију и факултет политичких наука завршио је у Београду. Био је члан руководства Народне омладине и КПС у Београду.

У јесен 1947. Војин Воја Црњански дошао је на Нови Београд као командант Штаба првих омладинских бригада, које су обављале нужне припремне радове за почетак велике акције на изградњи Новог Београда, 11. априла 1948. године.

У веома неповољним временским и другим условима, али захваљујући пожртвовању омладине, сврстане у свега пет омладинских бригада, а и организаторским способностима команданта штаба Воје Црњанског, успешно су обављени задаци на припреми градилишта, изградњи барака и осталих објеката за смештај и живот више хиљада бригадиста, који ће првих дана априла 1948. године стићи на изградњу Новог Београда.

Година је 1947.

„Радило се тешко, оскудно, неопремљено”, говорио је Воја Црњански. „Вагонети с тек изнађеним мокрим песком гурани су уз стрми насип. И ми у Штабу омладинских радних бригада и дирекција предузећа покушавали смо да набавимо мале локомотиве за извлачење ових вагонета, али нам то није пошло за руком...”

Тито је те јесени чак четири пута обилазио ово градилиште. На једном обиласку видео је како омладинци, с напором, гурају вагонете. После два дана стигле су две локомотиве...

„Сећам се, Тито стоји на насипу и гледа тај пространи терен покривен песком и неуједначеном кржљавом вегетацијом, пуст и делимично мочваран, тек поремећен градилиштима, која су ницала и визионарски рекао: ’Биће овај Београд лијеп град. Међу најљепшим у Европи...’”

У 1949/50. години Воја Црњански је заменик команданта Главног штаба омладинских бригада.

Сваког дана по 16 сати ишао је с градилишта на градилиште сам или са члановима Главног штаба и управе предузећа „Нови Београд” ради подстицања радова и решавања искрслих проблема.

Људи с којим је радио, команданти бригада и бројни градитељи Новог Београда, упамтили су га као веома вредног и пожртвованог члана руководства, а надасве као доброг и искреног друга, кога су красиле најлепше људске особине.

Такав ће бити на пословима који му буду поверавани после ове акције у Скупштини града Београда, у Дирекцији за изградњу Београда, у Синдикату грађевинара...

Био је саветник за инвестиције у Скупштини града – само по звању функционер. Иначе, „градилиште је била његова адреса, инжењери и радници – његове странке, а грађевина једини предмет његовог интересовања”.

Оставиће Воја Црњански неизбрисиве трагове у свим великим грађевинским подухватима у Београду. Довољно је поменути само неке од њих: изградња Новог Београда, Београдског сајма, ауто-пута кроз Београд, „Газеле”, београдског железничког чвора, тунела и пешачких подземних пролаза и др. На овим радовима био је главни и координатор саветник градоначелника Бранка Пешића. Заиста, много за један људски живот!

Био је прави велики оперативац. „Мали човек великог људског срца и огромне радне енергије”, тако су о њему говорили људи с којима је радио, старији од њега по функцији, а и млађи, „потчињени”.

И шта би друго могли да кажу о човеку који је читав свој радни век провео у првим редовима градитеља Београда.

А о свом животу и здрављу није водио рачуна. У познато, златно доба Београда, кад су завршавани једни, а почињали или планирани нови грађевински подухвати, градоначелник Бранко Пешић је, по сећању његових сарадника, једном рекао: „Причекајмо с метроом док Воја оздрави.”

Нажалост, ни један ни други нису оздравили. Београд је рано остао без два незаменљива прегаоца. Али, остала су њихова дела да сведоче о једној великој љубави за свој град, за Београд.

Воја Црњански је носилац више ударничких значки с омладинских радних акција, касније и одликовања, а поводом 30-годишњице ослобођења Београда, 1974. године, добио је спомен-плакету града Београда као признање за рад и залагање на изградњи Београда.

Колико је био скроман, Воја Црњански никада нам није споменуо паљење велике немачке гараже у Рузвелтовој улици у ноћи 26/27. јула 1941. године. У припреми за акцију, Црњански је задужио скојевца Стевана Исаиловића да му отац, који је имао радњу изнад саме гараже, скицира цео објекат и распоред.

Потом је одабрао ударну групу, поделио им оружје које је сам набавио и одредио задатке за извршење ове акције.

Многи родољубиви Београђани с дивљењем, а и поносом, гледали су огроман дим и пламен који се из њега високо дизао у небо...

То су, такође с усхићењем, гледали Тито из Ненадовићеве виле на Дедињу и Иво Лола Рибар из куће Рибникарових на Топчидеру.

Професор и публициста

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa