Понедељак, 08.08.2022. ✝ Верски календар € Курсна листа
ПОВОДОМ СТОГОДИШЊИЦЕ ВЕНЧАЊА КРАЉА АЛЕКСАНДРА И КРАЉИЦЕ МАРИЈЕ КАРАЂОРЂЕВИЋ

Последња краљевскa свадба у Београду

Десетине хиљада људи 8. јуна 1922. слиле су се у престоницу да би виделе супругу свог владара
(фото Википедија)

Иако су државници и теоретичари стасали под утицајем идеологије либерализма указивали да краљевски брак представља акт породичног живота, у 20. веку политички значај тог чина и даље је био несумњив. Краљева женидба чинила је саставни део југословенске спољне политике. Будући да се као чланица Мале антанте Краљевина СХС борила заједно с Румунијом и Чехословачком за очување мира и територијалног поретка створеног након Првог светског рата, избор краља Александра I Карађорђевића (1888–1934) био је да се ожени румунском принцезом Маријом (1900–1961).

Пре рата постојали су другачији планови за његову женидбу. Уживао је наклоност Русије и цара Николаја II лично, који је изјављивао да га сматра за „свог рођеног сина” и да је спреман да га прихвати за зета. Током рата, међутим, царева ћерка Олга је заједно са породицом страдала у бољшевичком терору, а Александар је храбро водио своју војску до победе. Српство је било „коначно уједињено”, а тридесетогодишњи регент још није имао супругу. Београдска штампа је његове одласке у западне земље често тумачила као потрагу за невестом, али је југословенски владар ипак постао зет румунског монарха.

Румунска владарска кућа била је у родбинским везама с дворовима Енглеске, Немачке, Русије, Португалије, Шпаније... Оженити се припадницом оваквог краљевског дома представљало је прилику за афирмацију српске народне династије. Румунски краљ Фердинанд Хоенцолерн-Зигмаринген (1865–1927) био је ожењен енглеском принцезом Маријом (1875–1938), с којом је имао три ћерке и три сина. Будући југословенски краљ, у рату прослављен, био је „одлична партија” за румунске принцезе, а „проводаџисање” је започело у исто време кад је на мировној конференцији у Паризу спор око права на Банат ишао ка врхунцу.

Факсимил прве стране „Политике” од 8. јуна 1922. године (Фотодокументација „Политике”)

Стојану Протићу, председнику владе новоформиране државе, наговештај о могућем венчању стигао је у писму од 6. јануара 1919, које му је упутио отправник послова Посланства у Букурешту Ђорђе Настасијевић. Дипломата је обавештавао да су последњих дана 1918. маршал двора, а затим и супруга начелника штаба румунске војске, која је била лична краљичина пријатељица, повели с њим разговор о женидби регента Александра једном од принцеза. Све се одвијало у најбољем реду, али чим се у Букурешту сазнало да је Торонтал с Панчевом припао Краљевини СХС, почели су да избегавају разговор о женидби. Настасијевић је, међутим, сматрао да ће питање успостављања династичке везе само за неко време да се одложи, док Румуни „преболе Торонтал”, а то ће „врло брзо доћи, јер овде све олако узимају”. Временом се, заиста, атмосфера умирила и румунски званичници су поново указивали на потребу пријатељства две државе. У току лета 1921. дошло је до договора да за Божић регент дође у Румунију у приватну посету.

На трећи дан Божића, 9. јануара 1922, у краљевском дворцу у Синаји, Александар се верио Маријом, а специјални извештач „Политике” Андра Милосављевић угледао је потом аутомобил којим је управљао краљ, „а покрај њега седела је његова вереница, принцеза Марија. На краљевом лицу видео се срећан осмејак”. Вест о веридби пролетела је кроз Београд, који је врло брзо добио „весео и свечан изглед”.

Након ослобођења, свадба краља Александра је била први народни празник. Београд је „журио да излечи своје ратне ране” и да се достојно припреми за велики догађај, у чему је значајну улогу имао и комедиограф Бранислав Нушић, тада начелник Уметничког одељења Министарства просвете. Престонички листови, најчешће под насловом „Око Краљеве свадбе”, редовно су извештавали о свему интересантном и, наравно, критиковали градску власт што се с радовима касни. На адресу одбора за свечаности стизала су писма у којима су грађани постављали најразличитија питања. Занимао их је програм, да ли је предвиђено доследно придржавање српских обичаја, да ли ће венчани кум, војвода од Јорка (будући краљ Џорџ VI и отац данашње енглеске краљице), после изласка из цркве да баци метални новац кад се зачује: „Куме, изгоре ти кеса...”

Краљева невеста је стала на тло нове отаџбине у уторак, 6. јуна. Када се румунска краљевска јахта појавила код Вишњичког брда, одјекнуо је 101 топовски пуцањ с Београдске тврђаве. Те вечери, хор од 1.200 чланова отпевао је пред Старим двором композицију С. Биничког и С. Бешевића „Поздрав краљевој вереници”. Кад је принцеза, одевена у „отворено розе тоалету с ружичастом током”, на то одговорила с „благодарим”, одушевљењу није било краја.

На дан свадбе, 8. јуна у 8 часова, 101 топовски пуцањ са Калемегдана означио је почетак светковине. Краљ је из стана у Крсмановићевој кући на Теразијама кренуо пут Старог двора, одакле је у пратњи свог брата изашла невеста. Пошто је оркестар краљеве гарде интонирао сватовску песму „Одби се бисер грана…” и кад су се огласиле фанфаре, поворка се упутила у Саборну цркву. „Високе младенце венчао је патријарх Димитрије. На путу до цркве краљевске сватове је пратило клицање одушевљеног народа, а авиони су кружећи над центром Београда бацали цвеће.

Краљевски младенци примали су честитања у двору, након чега је уследио свечани ручак. Потоњи председник владе Милан Стојадиновић сећао се да је од маршала двора сазнао како је „половина кашика, ножева и виљушака у оном општем одушевљењу нестало тога дана са стола... За успомену. Свакако, дан је био од историјског значаја, али је одмах после тога у двору било решено да се такви свечани ручкови, са многобројним гостима и сребрним посуђем убудуће избегавају”.

На дан венчања основан је „Краљев фонд” од средстава прикупљених у целој земљи на име „свадбеног дара” краљу. Циљ фонда је био да путем награда, помоћи и похвалница одаје признање установама и појединцима за успехе на моралном и културном плану.

Краљевом женидбом ојачан је међународни положај Краљевине СХС, а династија Карађорђевића, из својих народних корена, уздигла се до угледне европске владарске куће. Краљева супруга, у модерној српској историји прва краљица краљевског порекла, родила је 6. септембра наредне године престолонаследника својој земљи.

 

Маршал двора о краљевом избору

По мишљењу генерала Јеше Дамјановића, маршала двора, краљева изабраница је била „најидеалније женско створење намењено да буде жена и мати порода краља једнога од најплеменитијих и најпатријархалнијих данашњих народа у Европи”. Стога је био убеђен да је Александар, узимајући Марију „неоспорно учинио најсјајнији и најсретнији избор и највећи добитак”.

Александар Ђ. Маринковић, историчар, саветник у Заводу за унапређивање образовања и васпитања

Коментари4
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Милан Панић
Гледајте,разорну комбинацију партократије и хиперкорупције (на свим нивоима и у свим "порама" друштва) не да нисмо искоренили него нисмо ни начели у републиканском уређењу још од 2006.године (распадом СЦГ конфедерације због изласка Црне Горе из исте). Институције само тужни "змајеви од папира", закони активни једино када је тражење "рупа" у питању. Ако би комбинација законских овлашћења монарха, владе и парламента довела за почетак до елиминације та два зла - свакако глас за системску промену!
Мада
Даће Бог па неће бити последња ако се Срби опамете и схвате све предности парламентарне монархије као симбола трајања али и симбола благостања и ефективно система који спречава узурпацију власти. Тако би се власт вратила у парламент где и припада а не у страначким врховима као данас.
Маријан Величковић
Па да ви потомци капиталиста, како ситних тако и крупних сте и једини били за краља. Док ови шљакери у индустрији, рудницима који су лопатали и тад као и сад због страног капитала нису били срећни.
Minel
Mislite da nije bila uzurpacija vlasti i do 1941 u vreme monarhije? Čitajte o Srbiji i o Kugoslaviji u doba kraljevine. Ne treba snivati san o bajkama kraljeva i prinčeva ako bi i bila monarhija bila bi parlamentarna. Šta ste onda zamenili ili rešili? Ništa. Šta više kralj bi bio podsmeh jer nikakav uticaj na poslanike ne imao baška što bi gradjani pravili optužbe da monarhija mnogo košta a ničemu ne služi sem za folklor i dekor. Ta priča je prokockana. Davno.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.