Последња краљевскa свадба у Београду

Иако су државници и теоретичари стасали под утицајем идеологије либерализма указивали да краљевски брак представља акт породичног живота, у 20. веку политички значај тог чина и даље је био несумњив. Краљева женидба чинила је саставни део југословенске спољне политике. Будући да се као чланица Мале антанте Краљевина СХС борила заједно с Румунијом и Чехословачком за очување мира и територијалног поретка створеног након Првог светског рата, избор краља Александра I Карађорђевића (1888–1934) био је да се ожени румунском принцезом Маријом (1900–1961).

Пре рата постојали су другачији планови за његову женидбу. Уживао је наклоност Русије и цара Николаја II лично, који је изјављивао да га сматра за „свог рођеног сина” и да је спреман да га прихвати за зета. Током рата, међутим, царева ћерка Олга је заједно са породицом страдала у бољшевичком терору, а Александар је храбро водио своју војску до победе. Српство је било „коначно уједињено”, а тридесетогодишњи регент још није имао супругу. Београдска штампа је његове одласке у западне земље често тумачила као потрагу за невестом, али је југословенски владар ипак постао зет румунског монарха.

Румунска владарска кућа била је у родбинским везама с дворовима Енглеске, Немачке, Русије, Португалије, Шпаније... Оженити се припадницом оваквог краљевског дома представљало је прилику за афирмацију српске народне династије. Румунски краљ Фердинанд Хоенцолерн-Зигмаринген (1865–1927) био је ожењен енглеском принцезом Маријом (1875–1938), с којом је имао три ћерке и три сина. Будући југословенски краљ, у рату прослављен, био је „одлична партија” за румунске принцезе, а „проводаџисање” је започело у исто време кад је на мировној конференцији у Паризу спор око права на Банат ишао ка врхунцу.

Стојану Протићу, председнику владе новоформиране државе, наговештај о могућем венчању стигао је у писму од 6. јануара 1919, које му је упутио отправник послова Посланства у Букурешту Ђорђе Настасијевић. Дипломата је обавештавао да су последњих дана 1918. маршал двора, а затим и супруга начелника штаба румунске војске, која је била лична краљичина пријатељица, повели с њим разговор о женидби регента Александра једном од принцеза. Све се одвијало у најбољем реду, али чим се у Букурешту сазнало да је Торонтал с Панчевом припао Краљевини СХС, почели су да избегавају разговор о женидби. Настасијевић је, међутим, сматрао да ће питање успостављања династичке везе само за неко време да се одложи, док Румуни „преболе Торонтал”, а то ће „врло брзо доћи, јер овде све олако узимају”. Временом се, заиста, атмосфера умирила и румунски званичници су поново указивали на потребу пријатељства две државе. У току лета 1921. дошло је до договора да за Божић регент дође у Румунију у приватну посету.

На трећи дан Божића, 9. јануара 1922, у краљевском дворцу у Синаји, Александар се верио Маријом, а специјални извештач „Политике” Андра Милосављевић угледао је потом аутомобил којим је управљао краљ, „а покрај њега седела је његова вереница, принцеза Марија. На краљевом лицу видео се срећан осмејак”. Вест о веридби пролетела је кроз Београд, који је врло брзо добио „весео и свечан изглед”.

Након ослобођења, свадба краља Александра је била први народни празник. Београд је „журио да излечи своје ратне ране” и да се достојно припреми за велики догађај, у чему је значајну улогу имао и комедиограф Бранислав Нушић, тада начелник Уметничког одељења Министарства просвете. Престонички листови, најчешће под насловом „Око Краљеве свадбе”, редовно су извештавали о свему интересантном и, наравно, критиковали градску власт што се с радовима касни. На адресу одбора за свечаности стизала су писма у којима су грађани постављали најразличитија питања. Занимао их је програм, да ли је предвиђено доследно придржавање српских обичаја, да ли ће венчани кум, војвода од Јорка (будући краљ Џорџ VI и отац данашње енглеске краљице), после изласка из цркве да баци метални новац кад се зачује: „Куме, изгоре ти кеса...”

Краљева невеста је стала на тло нове отаџбине у уторак, 6. јуна. Када се румунска краљевска јахта појавила код Вишњичког брда, одјекнуо је 101 топовски пуцањ с Београдске тврђаве. Те вечери, хор од 1.200 чланова отпевао је пред Старим двором композицију С. Биничког и С. Бешевића „Поздрав краљевој вереници”. Кад је принцеза, одевена у „отворено розе тоалету с ружичастом током”, на то одговорила с „благодарим”, одушевљењу није било краја.

На дан свадбе, 8. јуна у 8 часова, 101 топовски пуцањ са Калемегдана означио је почетак светковине. Краљ је из стана у Крсмановићевој кући на Теразијама кренуо пут Старог двора, одакле је у пратњи свог брата изашла невеста. Пошто је оркестар краљеве гарде интонирао сватовску песму „Одби се бисер грана…” и кад су се огласиле фанфаре, поворка се упутила у Саборну цркву. „Високе младенце” венчао је патријарх Димитрије. На путу до цркве краљевске сватове је пратило клицање одушевљеног народа, а авиони су кружећи над центром Београда бацали цвеће.

Краљевски младенци примали су честитања у двору, након чега је уследио свечани ручак. Потоњи председник владе Милан Стојадиновић сећао се да је од маршала двора сазнао како је „половина кашика, ножева и виљушака у оном општем одушевљењу нестало тога дана са стола... За успомену. Свакако, дан је био од историјског значаја, али је одмах после тога у двору било решено да се такви свечани ручкови, са многобројним гостима и сребрним посуђем убудуће избегавају”.

На дан венчања основан је „Краљев фонд” од средстава прикупљених у целој земљи на име „свадбеног дара” краљу. Циљ фонда је био да путем награда, помоћи и похвалница одаје признање установама и појединцима за успехе на моралном и културном плану.

Краљевом женидбом ојачан је међународни положај Краљевине СХС, а династија Карађорђевића, из својих народних корена, уздигла се до угледне европске владарске куће. Краљева супруга, у модерној српској историји прва краљица краљевског порекла, родила је 6. септембра наредне године престолонаследника својој земљи.

Маршал двора о краљевом избору

По мишљењу генерала Јеше Дамјановића, маршала двора, краљева изабраница је била „најидеалније женско створење намењено да буде жена и мати порода краља једнога од најплеменитијих и најпатријархалнијих данашњих народа у Европи”. Стога је био убеђен да је Александар, узимајући Марију „неоспорно учинио најсјајнији и најсретнији избор и највећи добитак”.

Александар Ђ. Маринковић, историчар, саветник у Заводу за унапређивање образовања и васпитања