Среда, 07.12.2022. ✝ Верски календар € Курсна листа

Шта би се десило када бисмо престали да користимо пластику

Ушла у сваки аспект нашег постојања – можемо ли без ње
(Фото EPA-EFE/Hotli Simanjuntak)

Од 8.300 милиона тона неискоришћене пластике произведене до краја 2015. године, 6.300 милиона тона је бачено. Већина тог пластичног отпада и даље је са нама, закопана на депонијама или загађује животну средину. Микропластика је пронађена у антарктичком морском леду, у цревима животиња које живе у најдубљим океанским рововима и у води за пиће широм света. У ствари, пластични отпад је сада толико распрострањен да су истраживачи сугерисали да би могао да се користи као геолошки индикатор антропоцена.

Али, шта ако бисмо могли да махнемо чаробним штапићем и уклонимо сву пластику из наших живота? За добробит планете, то би била примамљива перспектива – али брзо бисмо схватили колико је пластика продрла у сваки аспект нашег постојања. Да ли је живот какав познајемо уопште могућ без пластике?

Људи су хиљадама година користили материјале сличне пластици, као што је шелак – направљен од смоле коју луче лаки инсекти. Али пластика какву данас познајемо изум је 20. века. Бакелит, прва пластика направљена од фосилних горива, изумљена је 1907. Тек после Другог светског рата производња синтетичке пластике за употребу ван војске заиста је узела маха. Од тада се производња пластике повећавала скоро сваке године, са два милиона тона у 1950. на 380 милиона тона у 2015. Ако се настави овим темпом, пластика би могла да чини 20 одсто производње нафте до 2050. године, пише Би-Би-Си.

Данас је амбалажна индустрија далеко највећи корисник примарно добијене пластике. Али, она се користи и на много више дуготрајних начина: она је у нашим зградама, транспорту и другој виталној инфраструктури, а да не спомињемо наш намештај, уређаје, телевизоре, тепихе, телефоне, одећу и безброј других свакодневних предмета.

Све ово значи да је свет у потпуности без пластике нереалан. Али замишљање како би се наши животи променили ако бисмо изненада изгубили приступ пластици може нам помоћи да схватимо како да успоставимо нови, одрживији однос са њом.

У болницама би губитак пластике био поражавајући. Пластика се користи за рукавице, цевчице, шприцеве, кесе за крв, епрувете за узорке и још много тога. Док су неки хирурзи тврдили да се пластика за једнократну употребу превише користи у болницама, тренутно су многи пластични медицински предмети неопходни и животи би без њих били изгубљени.

Неки свакодневни пластични предмети такође су витални за заштиту здравља. Кондоми и дијафрагме су на листи основних лекова Светске здравствене организације, а маске за лице – укључујући хируршке маске и респираторе на бази пластике, као и платнене маске за вишекратну употребу – помогле су да се успори ширење вируса Covid-19.

Наш систем исхране такође би се брзо распао. Амбалажом штитимо храну од оштећења у транспорту и чувамо је довољно дуго да стигне до полица супермаркета, али и за комуникацију и маркетинг.

Нису само потрошачи ти који би морали да промене своје навике – ланци снабдевања супермаркета су оптимизовани за продају упакованих производа. Лако кварљива роба која се транспортује од фарме до супермаркета, као што су шпаргле, боранија и бобичасто воће, могла би да заврши остављена на пољима, неубрана.

(EPA-EFE/Legnan Koula)

Чак би и конзерве парадајза и пасуља лоше прошле, јер имају унутрашњи пластични премаз за заштиту хране, тако да бисмо морали да купујемо сушене махунарке у папирним кесама и да их кувамо код куће.

Замена пластичне амбалаже имала би негативне ефекте на животну средину. Док стакло има неке предности у односу на пластику, као што је бескрајно рециклирање, стаклена боца од једног литра може да тежи чак 800 г у поређењу са пластичном од 40 г. Ово доводи до тога да стаклене боце имају већи укупни утицај на животну средину у поређењу са пластичним за млеко, воћни сок и газирана пића. Када те теже боце и тегле треба да се транспортују на велике удаљености, емисије угљеника расту још више.

На неки начин, међутим, промена паковања хране била би лакши део, али без пластике, индустријска пољопривреда какву познајемо била би немогућа.

Живот без пластике би такође захтевао промену у начину нашег облачења. У 2018. години, 62 одсто текстилних влакана произведених широм света било је синтетичко, направљено од петрохемијских производа. Док би памук и друга природна влакна, попут конопље, били добра замена за део наше одеће, повећање производње како би се задовољила тренутна потражња било би скупо.

Такође бисмо брзо остали без ципела. Пре него што се појавила распрострањена синтетичка пластика, ципеле су се често правиле од коже. Али, данас на Земљи има много више људи, при чему свако има много више пари ципела: само 2020. произведено је 20,5 милијарди пари обуће, а неизводљиво је да се за сваку особу на планети произведу кожне ципеле.

Међутим, постојале би предности у свету без пластике: избегли бисмо штетне ефекте које она има на наше здравље.

Претварањем нафте и гаса у пластику ослобађају се токсични гасови који загађују ваздух и утичу на локалне заједнице. Штавише, хемикалије које се додају током производње пластике могу пореметити ендокрини систем, који производи хормоне који регулишу наш раст и развој. Две најбоље проучаване од ових хемикалија које ометају рад ендокриног система су фталати, који се користе за омекшавање пластике, али се такође налазе и у многим козметичким производима, и бисфенол А (БПА), који се користи за стврдњавање пластике и обично у облогама лименки.

Када се ове хемикалије користе у амбалажи за храну, оне могу да продру у саму храну и да заврше у нашим телима.

Неки фталати могу да смање производњу тестостерона, смањујући број сперматозоида и повећавајући проблеме са плодношћу код мушкараца. БПА, с друге стране, имитира естроген и повезан је са повећаним ризиком од репродуктивних проблема код жена. Али проблеми су повезани и са бројним штетним ефектима на здравље у скоро свим биолошким системима, не само у репродуктивном систему, већ и у имунолошком, неуролошком, метаболичком и кардиоваскуларном систему.

Али шта је са пластиком која је већ у океанима? Можемо ли икада да је очистимо? Неки материјали који се налазе на морском дну постали су само део екосистема. Са плутајућом пластиком, с друге стране, имамо шансу да се боримо.

Истраживачи сматрају да ће већина пластике која плута у океану на крају бити испрана или закопана дуж наше обале. Тренутно се нешто од те пластике на обалама уклања замкама за смеће и старомодним чишћењем плажа, што између осталог има великог значаја и за морске животиње.

Вађење већих комада пластичног отпада такође би спречило њихово разбијање у микропластику. Већина микропластике пронађене далеко од обале је из 1990-их или раније, што сугерише да су већим комадима потребне деценије да се разложе. Значи да, ако престанемо да загађујемо океане пластиком, микропластика би наставила да се повећава током наредних деценија, али бисмо уклањањем постојећег отпада могли да зауставимо тај пораст.

У свету без пластике, прављење нових врста пластике од биљака могло би да изгледа примамљиво.

Пластика на биолошкој бази, која има многе од истих квалитета као и петрохемијска пластика, већ је у употреби. Полимлечна киселина на бази кукурузног скроба (ПЛА), на пример, користи се за прављење сламки које се готово не разликују од својих пластичних парњака из фосилних горива – за разлику од папирних сламки које се расквасе пре него што попијете пиће. Неке, али не све, пластике на биолошкој бази су биоразградиве или компостирајуће. Али већини те пластике и даље је потребна пажљива обрада, често у индустријским постројењима за компостирање, како би се осигурало да не опстане у животној средини.

Једна студија показала је да би замена пластике фосилних горива алтернативама на биолошкој бази могла да захтева између 300 и 1650 милијарди кубних метара воде (300-1650 трилиона литара) сваке године, што је између 3 и 18 одсто глобалног просечног воденог отиска. Прехрамбени усеви би, у том случају, могли да се користе за производњу пластике, што би представљало велики ризик за безбедно и несметано снабдевање храном.

Али покушај да се упореди утицај биопластике на животну средину са конвенционалним је тежак, не само зато што пластика на бази фосилних горива има предност.

Прављење пластике од биљака не би нужно решило здравствене проблеме који произилазе из материјала. Иако су истраживања на ову тему оскудна, вероватно да ће се адитиви слични онима који се користе у конвенционалној пластици такође користити у алтернативама на биолошкој бази, јер су својства која су потребна за материјале иста.

Јасно је да замена једног материјала другим неће решити све наше проблеме са пластиком. Већ постоји притисак да се открије која је пластика непотребна, која може да се избегне и која је проблематична, а неколико земаља, укључујући САД, Велику Британију, Аустралију, Нови Зеланд и регион Пацифичких острва, имају за циљ да их постепено укину. Да бисмо отишли ​​још даље, могли би да одлучимо да користимо само пластику која нам је заиста потребна.

(Фото Пиксабеј/ Hans Braxmeier)

Али та неопходна пластика специфична је за контекст и није закон. На неким местима, на пример, једина безбедна вода за пиће управо је у пластици. У таквим срединама треба да буде развијена инфраструктура за воду за пиће како се не би ослањали на паковану воду, али сада та пластика је неопходна.

Размишљање о целом животном циклусу било ког новог материјала, укључујући оно што радимо са њима када више не служе својој сврси, било би од суштинског значаја.

Тада би највећа промена са којом бисмо се суочили била преиспитивање наше културе бацања. Морали бисмо да променимо не само начин на који конзумирамо артикле – од одеће и хране до машина за прање веша и телефона – већ и начин на који их производимо.

Без пластике можда бисмо чак морали да променимо начин на који говоримо о себи. Можда бисмо открили и да, упркос свему што је заиста добра пластика учинила, нису све промене начина живота које је омогућила биле позитивне.

Ако је реч о пластичној амбалажи која нам омогућава да узмемо ручак и да једемо у покрету или о пластичним уређајима који значе да смо увек у контакту, онда би могли да закључимо да би без тога наши животи и начин на који функционишемо можда морали да буду мало мање узбудљиви. А када би се све то одузело, живот би се успорио. И – да ли би то било тако лоше?

Коментари11
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Boža
Živelo bi se kao pre plastike. Teže ali bi se živelo.
Александар С.
Као петрохемијски производ, искоришћена пластика може да служи као гориво за прилагођене термоелектране и сл.
aaa
Naftne kompanije bi ostale bez profita.
Зоран Маторац
У три речи речено - спаса нам нема.
Zoran
Nista se lose ne bi desilo po nas, ali bi neki izgubili veliek pare. Nama bi bilo bolje, staklena ambalaza najzdravija.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.