Заразе као судбина

Многи лаици, али чак и поједини лекари, пандемију ковида 19 доживљавају и представљају другима као необичност која мора да је последица неке завере. Биолошки напади су, наравно, реална, мада мало вероватна опасност, док су епизоде масовног заражавања и помора историјска неминовност, која прати човечанство од почетака цивилизације.

Милорад Панић Суреп је у потресној књизи „Кад су живи завидели мртвима” документовао како је Србија током векова повремено остајала популационо опустела. Некада је узрок био освајачки мач, некада глад, а често каква заразна погибељ. Из планинских забити спуштали су се горштаци, попуњавајући празан простор у Метохији, на Косову, по Горњем Поморављу и Шумадији. Пре или касније и њих су погађале разне морије, па су спас покушавали да нађу преласком Саве и Дунава, мада ни тамо није било много боље. Неки су свој „плави круг и у њему звезду” потом тражили даље, пут североистока.

На основу сачуване архивске грађе могуће је израчунати да је током 702 године, од треће четвртине 12. до треће четвртине 19. века, у Европи избило 299 епидемија грипа. Низале су се с просечним размаком од две године и четири месеца. Прва пандемија ове болести о којој постоје јасни писани трагови погодила је свет 1580. године. Епидемије и пандемије постале су учесталије у 18. и 19. веку него током ранијих епоха, па су тако у 19. столећу забележене бар четири пандемије, од којих је последња, 1889/90. године, по својој жестини означена као најтежа у претходна три века.

Уследила је шпанска грозница, најпогубнија пандемија грипа која је 1918–1920. године лишила живота око 40–50 милиона људи у свету. Много блаже биле су наредне три пандемије грипа: азијског 1957, хонгконшког 1968. и свињског 2009. године. Бројни наши савременици сведоци су још три пандемије настале последњих деценија: колере, кренуле из своје постојбине на североистоку Индијског потконтинента 1961, сиде, препознате ван својих афричких жаришта 1981, и ковида 19, расејаног пре две и по године из Кине.

Уз све страхоте које је у колективном сећању оставила шпанска грозница, она је одговорна за једну десетину жртава у поређењу са 300–500 милиона умрлих од вариоле само у протеклом столећу. У својеврсном надметању у погледу штете начињене човеку, вариола остаје упамћена као најпогубнија заразна болест у историји људског рода, гора од куге, колере, туберкулозе, па чак и од маларије, назване краљицом тропских болести. Уз жуту грозницу и дизентерију, маларија чини тројство због којег је екваторијална Африка у доба колонијализма названа гробницом белог човека. Европљани су на том континенту успевали да образују своја стална насеља и да доводе породице претежно уз медитеранску обалу и на југу тог континента.

Вратимо се времену садашњем. За последњих 80 година забележено је 400 новоискрслих заразних болести, што значи да је човечанство сваке године просечно погађало по пет до тада непознатих узрочника. Више од половине свих невидљивих непријатеља чиниле су бактерије, али се по учинку издваја она четвртина изазивача нових болести која је вирусног порекла. Још конкретније, реч је о РНК вирусима одговорним за сиду, еболу, ласа грозницу, птичји грип, као и за три коронавирусне болести: САРС, МЕРС и ковид 19.

Сви ти РНК вируси потичу из животињског света, али не можемо кривити гмизавце, птице и сисаре за невоље које нас снађу. Ми смо најдеструктивнија биолошка врста настала на овој планети. Ресурсе уништавамо много већом брзином него што они могу да се обнове, крчимо шуме, бахато залазимо у туђа станишта и морамо бар да будемо свесни последица свог штеточинства. Намножени смо преко сваке мере, одржавамо се захваљујући технологији, а не својим природно датим својствима, те је освета природе неминовна.

На нама је да је дочекујемо што спремнији. У односу на микробне претње, то значи да треба ограничавати сечу шума, спречавати неконтролисани улов дивљих животиња, а посебно њихову илегалну продају, смањивати могућност преношења зараза на фармама домаћих животиња, спроводити ветеринарски надзор и вирусолошку дијагностику, у случају сумње стављати јато, односно стадо у карантин, промптно откривати и изоловати особе које су биле у контакту с болесним људима или животињама, успоставити граничну контролу, нарочито у ваздушном саобраћају итд. Тако је, мада је откривен релативно касно, САРС пре скоро две деценије ипак сузбијен пре него што је прерастао у пандемију, па га од тада нема.

Епидемиолог, професор Медицинског факултета у пензији

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa