Пола века „Кораћа”

Пола века постојања Кошаркашки клуб „Радивој Кораћ” из Београда данас обележава на својим теренима у Симе Игуманова, у кругу пријатеља и љубитеља кошарке. Биће то прилика да се присетимо важних тренутака у историји београдске кошарке, али и једне од највећих легенди српске и европске кошарке – Радивоја Кораћа (1938–1969) који је изгубио живот на врхунцу славе, у саобраћајној несрећи недалеко од Сарајева.

Овај клуб је један од ретких у Београду, поред Црвене звезде, Партизана, Радничког, ОКК Београда и земунске Младости, који је у континуитету стигао до своје друге половине првог века. Основан је 1972, када је одиграно и прво финале Купа Кораћа, које је покренуто на иницијативу генералног секретара Фибе Вилијама Џонса чији је омиљени играч био Кораћ.

Предлог за име клуба дао је један од пионира наше кошарке Небојша Поповић, комшија младића који су основали клуб. До своје смрти био је почасни председник клуба, који је помагао организационо и саветодавно дуги низ година.

У првим генерацијама (1972–1980) кроз клуб су као тренери прошли Бранислав Новчић, Влада Ђуровић и Маријан Нововић. Клуб свих 50 година, заједно са ОКК Београдом, обележава дане Радивоја Кораћа, пригодним манифестацијама, турнирима, изложбама. Почетком деведесетих година прошлог века организовао је турнире у баскету, на којима су учествовали сви велики београдски клубови, тако да пре кошаркашког савеза и Фибе постаје авангарда у игри „3 на 3” која после више од 25 година постаје и олимпијски спорт.

У том периоду у клубу је радио и Гордан Тодоровић, касније тренер ОКК Београда и дугогодишњи координатор млађих категорија у Кошаркашком савезу Србије, а играо је Александар Бућан, дугогодишњи селектор свих млађих категорија у кошаркашком савезу.

У женској конкуренцији, клуб је средином деведесетих, у такмичењу млађих категоријама, освојио првенства Србије и Југославије и најавио велике резултате у женској сениорској кошарци. Круна тог рада је период од 2014. до 2016, када сениорке освајају Јадранску регионалну лигу (2014) , национални куп (2014) и три првенства државе (2014-16).

Од тренера који су радили у женском клубу издвајају се Петар Марковић, селектор медитеранске репрезентације Србије, Момир Тасић, касније селектора млађих категорија селекције Русије, и Милош Павловић, селектора кадетске, јуниорске и младе репрезентације Србије, који је са нашим националним тимом освајао медаље на европским првенствима.

Клуб поседује личне предмете Радивоја Кораћа, које је као легат оставио његов брат Ђорђе Кораћ. На оснивачкој скупштини клуба, одржаној 6. јуна 1972, присуствовала је и мајка Загорка која је дала сагласност да клуб носи име њеног сина.

Идеја клуба је да обележавање првих пола века буде и омаж београдској „малој” кошарци из које су проистекли многи касније важни чланови кошаркашког спорта. Један од њих је и данашњи председник Олимпијског комитета Србије Божидар Маљковић који је своје прве кораке направио у КК Ушћу са Новог Београда. У плану је да се до краја ове године припреми и штампа монографија и припреми филм о клубу и београдској кошарци уопште.

Кораћ у обе највеће куће славних

Један од најбољих европских кошаркаша свих времена Радивој Кораћ у септембру ће бити постхумно примљен у Нејсмитову кућу славних у Спрингфилду. У Фибиној кући славних је од њеног оснивања (2007).

Кораћ је био непоновљива личност. На терену је рушио рекорде, а у слободно време одлазио у позориште, читао књиге и окупљао спортску и културну елиту на Жућковом ћошету (надимак му је био Жућко) у Кнез Михаиловој. Донео хе у Београд прву плочу „Битлса”, али и многих других најчувенијих рок аутора почетком шездесетих прошлог века.

Био је први синоним за кошарку у Југославији и вођа прве трофејне генерације наше репрезентације с којом је освојио шест медаља (сребрна олимпијска 1968, два светска сребра – 1963, 1967, два европска – 1961, 1965. и једну европску бронзу – 1963). Играо је центра, иако је био висок 193 цм.

За национални тим постигао је 3.153 поена на 157 мечева (просек 20,8). И данас важи његов рекорд у Купу шампиона (Евролига) – 99 поена на мечу против Алвика (Шведска), јануара 1965. године. Био је седам пута најбољи стрелац Првенства Југославије, четири пута државни првак с ОКК Београдом, освајач два домаћа купа… Три пута је био најбољи стрелац европских првенстава и једном олимпијских игара.