Орден за хероја Априлског рата

Историја је препознала значај поручника Божидара Жугића (1915–1941), јунака Априлског рата. Може се рећи да је народно предање и у његовој родној Црној Гори (село Новаковићи код Жабљака), али и на месту погибије у Војводини (село Гложан код Бачког Петровца), сачувало сећање на њега и у годинама социјализма, док последњих деценија медији објављују приче о његовом херојству. Ове године први пут је у Гложану одржана и војна церемонија.

Сада је, пред Канцеларијом ордена при Генералном секретаријату Председника Републике Србије, покренута иницијатива да он, више од осам деценија након Априлског рата 1941. године, постхумно добије орден. Младен Велимировић из Београда, чија је бака по мајци Савета била Божидарова рођена сестра, предлаже и да једна улица у главном граду, у коме је Божидар стекао високо образовање и службовао, буде названа по Жугићу.

Божидар је основну школу завршио у Пријепољу, а средњу у Пљевљима. Одрастао уз епске и патриотске приче, уписао је Војну академију (смер инжењерија), коју је завршио 1935. године. По речима Велимировића, осим у Београду, службовао је и у Вировитици и Нишу.

Уочи рата био је припадник Десетог посадног пука Војске Краљевине Југославије. Када је нацистичка Немачка са савезницима напала нашу земљу 6. априла 1941. године, јединица је била распоређења на граници према Мађарској.

Југословенска војска, пре свега због учесталих издаја, нашла се у тешком положају. Немачке, италијанске и мађарске трупе напредовале су на скоро свим правцима. Десети посадни пук, у коме је био и поручник Жугић, повлачио се према Новом Саду. Мађарске снаге су им 13. априла пресекле одступницу на подручју села Гложан, код Бачког Петровца.

Почели су преговори команданата супротстављених јединица. Мађари су тражили безусловну предају југословенских војника, међу којима је било оних попут поручника Жугића, који то никако нису желели, разматрајући шта да раде у тој очајној ситуацији. Дијалог команданата је преводио мештанин Штефан Дудок, захваљујући чијем сведочењу се и зна шта се десило тог дана.

Док су двојица команданата разговарала, пришао им је Жугић, одлучан да се бори и револтиран разговорима о предаји. „Шта хоћеш, кукавицо, да нас заробиш без борбе?”, обратио се оштрим тоном мађарском официру који је погледао преводиоца, али он није смео дословно да преведе речи младог југословенског официра. Жугић је онда рекао свом команданту: „Зар се тако брани отаџбина?”

Следећег тренутка, прича Велимировић, потегао је пиштољ и убио мађарског официра, а затим и свог старешину. Сви присутни су били затечени. Мађарски војници с лаких тенкова отварају митраљеску паљбу по југословенским војницима. Хици погађају Жугића, који као у филмској сцени, неколико тренутака смртно погођен стоји на ногама и затим пада на земљу. Како примећује Велимировић, Божидаровим чином је понижавајућа ситуација за југословенску војску преокренута у тежак ударац непријатељу који је остао без команданта.

Мађари после свега Жугићево тело газе тенком. Мештани Гложана, у коме иначе живи словачка национална заједница, сахрањују југословенске војнике и позивају православног свештеника да им држи опело, али окупатор не дозвољава да се оно одржи и за Жугића, који је, по њиховом наређењу, сахрањен на одвојеном месту. Две деценије после Другог светског рата, Жугић је ексхумиран и сахрањен са својим саборцима и тада им је подигнут споменик, чему је присуствовала и његова мајка Марија.

„Она је осим Божидара у Другом светском рату изгубила још тројицу синова, односно све. Преживала је само њена ћерка Савета”, описује Велимировић размере трагедије породице Жугић.

Док су мештани Гложана чували сећање на Божидара, а један од њих је и лично дошао у Црну Гору да позове Марију да обиђе место страдања сина и присуствује откривању споменика, иако то није било једноставно у време социјализма, у Пљевљима су напори да се сачува сећање на храброг земљака опструирани – очигледно зато што Жугић није био комуниста. Марија је сама платила израду споменика сину, али није дочекала дозволу за његово постављање. Ипак, 1966. споменик овом патриоти је постављан поред чувеног моста на Ђурђевића Тари, а лик поручника Божидара Жугића, како време протиче и упркос свему, као да постоје све присутнији у колективном сећању.