Недеља, 14.08.2022. ✝ Верски календар € Курсна листа

Престројавања и пресецања

Иста матрица би требало да вреди и у текућем времену, и на микроплану и на макроплану. Не стајати у месту. Паметни активизам. Ако се можда још сунце није појавило иза следећег ’угла’ којем би требало да хиташ, вероватно је тамо бар мање облака, магла је онде засигурно ређа
(Миланко Каличанин)

„Живот је комедија за оне који мисле, а трагедија за оне који осећају”
(Пабло Пикасо)

Апсолвентска екскурзија Кијев–Лењинград–Москва крајем седамдесетих година минулог столећа прошла је за мене некако исувише бледо. Од Београда до Кијева најмрачнији дневни авионски лет у историји. Видели смо писту и аеродромску зграду тек кад је наш ДЦ-9 додирнуо тло. И поред доброг друштва, лењинградских белих ноћи, погледа на аурору, берјоски, љубазних тамошњих људи, архитектуре за памћење, дубоког, грандиозног величанствено осликаног метроа, чувених музеја, славних споменика и мостова, мистично горког „совјетское шампањское”, широких булевара, Кремља, Лењиновог маузолеја, Храма Василија Блаженог, скромних таксија, прелепих сатова, „загрцнуте” богате историје и нескривеног ниског друштвеног стандарда. (Док се приватно богатство махом концентрисало изван великих градова, по партијској или криминалној линији.) И много чега другог необичног. У Београд сам се вратио неиспаван и нерасположен. Не само због разлике у времену.

Ускоро је стигла и јесен. Само један испит до дипломирања. Ма ни да отворим уџбеник. Равнодушност, дезоријентисаност. Некако се „довукох” до новогодишњих празника. Вејао је тог 31. децембра мек густ снег. Светлеће иглице при тлу. Беле завесе на повијајућим гранама. Да сам ономад био дете, радовао бих се. Али, требало је од факултета стићи у Дом гарде, где је неколицина нас одлучила да иде на дочек. До Славије стигосмо пешке. А онда чекање на аутобус готово сат и по. Већ смо каснили. Требало је да будемо на дочеку у 20.30. А ми смо тек тада наслућивали да стиже градски у превоз. Но, само до Звездиног стадиона. Даље се уз Топчидерско брдо није могло никаквим колима. И због снега, и због клизавице. (Можда би се туда једино стари добри лејланд том неприликом могао пробити, али његово доба, у београдском аутобуском саобраћају, беше неповратно истекло.)

У свечаној одећи пешице још деведесет минута узбрдо, преко „железничке болнице”, па низ Улицу Теодора Драјзера. И стигосмо најзад у Дом гарде. Мокри, промрзли. Било је скоро 23 сата. Да она није била међу нама, можда бих се одмах и вратио кући. Стара година се завршавала онако како ме је и пратила. Незанимљива и меланхолична, проблематична. У ствари, баш такав сам и сâм био. Маша је те вечери била некаква потенцијална светла тачка. Аутентична, као исклесана Конављанка са обода Дубровника: нешто јачи нос који је одавао њену снажну појаву, изражајност, тамне очи и коса, уз мале укусне кикице. Имала је те вечери и неки децентни рајф у коси, са ситним цветовима или не, нисам убеђен. (Давно беше.) Или то беше уска, елегантна плетеница око главе. Порцеланско лице, висока, танка, складно грађена. Да којим случајем обуче народну ношњу и на образе стави румен, могла би комотно да заузме централно место на свакој разгледници, карактеристичној блиставој илустрацији женске свежине и миља лепоте јадранског залеђа. Дражестан и немаран, помало одмахујући покрет руке кад нешто неће, када одбија. А то је чинила прилично често, познавах је неко време пре, додуше површно.

Шампањ кожа, мишићаве ноге. Лаконога, маестрално спретна. Ситни зуби, једва их и видиш, аристократске, госпарске усне. Обавезне, махом „тачкасте” минђуше. Сићушна, магична рупица на незнатно наглашеној бради. Нешто је ипак недостајало да буде неодољиво привлачна. Непотребна крутост држања? Можда (и) боја њеног гласа, ионако је мало говорила. Било је у његовом тону, у њеном целом обраћању вишка уздржаности, чак несигурности. Чинило (ми) се да се трудила да то прикрије. Културна, васпитана, долична, у целини стишана и смерна. Ни озбиљна, ни фолклорски насмешена. На одстојању.

Ретко, само по која трунчица топлине, није се фолирала. А није била ни изразито хладна. Само опрезна. Природно у одбрамбеном ставу. И док се одвијала новогодишња ноћ. Маша је већ била одређеног партнера изабрала, или је била изабрана – или се за неког помно чувала?! Само сам био сигуран да јој се нико за столом није допадао. Тај „њен” – садашњи или будући – несумњиво не беше с нама те вечери. На њеном лицу ни туга, ни нападна веселост. Само неколико плесова, ниједан са мном. Мало је јела, једва да је и наздравила чашом црног вина коју је – само једну! – том свечарском пригодом све време пијуцкала. Да је хтела – да је била таква (а, опет, можда и не знадох каква је била у ствари?!) – имала је чиме да додатно скрене пажњу на себе. Невероватно, гунђах тада у себи. Честитања у поноћ скоро да се и не сећам. Једва сам чекао да се пред јутро преуморан вратим у стан.

Иначе, концентрација и воља да полажем последњи испит беше и надаље – нула! Има таквих седмица, па и месеци. Ништа ти не полази за руком, ништа ти се емоционално узвишено не догађа. Све ти је около безначајно, сиво. Равнодушан си, туп. Као да ништа не може да те покрене. Бауљаш у неком бунилу, депресиван. И схваташ да, осим неких чисто механичких ствари, у животу не можеш да напредујеш, да постигнеш било шта, поготово неки успех – на силу. Онда препишеш себи рецепт престројавања. Првенствено у глави. Убедиш се да је тако како је – лоше и празно – само привремено, и припремаш се за ново – боље. Шеташ се, читаш, идеш на ма које јавне представе. Само да ниси пасиван. И важно је да се не нервираш превише. Припремаш се ментално, физички не мирујеш. Кврцнуће у теби неки полет, енергија. Пре или касније. Нешто ће значајно десити, пренуће те. Тако је и било. Али тек кроз неколико месеци. Дипломирах, брзо се запослих. (Ускоро се озбиљно и заљубих.)

Иста матрица би требало да вреди и у текућем времену, и на микро и на макро плану. Не стајати у месту. Паметни активизам. Ако се можда још сунце није појавило иза следећег „угла” коме (би требало да) хиташ, вероватно тамо има бар мање облака, магла је онде засигурно ређа. Стога – кренимо. Уз целовито рационално и визионарско сагледавање „за” одређену стазу и „против” ње, узимајући у обзир и емоције (али не на првом месту!) – хајде да се одлучимо за наредне неопходне кораке. Јасно и доследно: и индивидуално и друштвено, економски и политички. Наиме, ако не пресечеш, ако не пресечемо – засигурно смо оманули.

П.С. Можда сам раније превише читао психотерапеутска штива Ирвина Д. Јалома, али ево једног савета који ипак није његов: Када вам чини да умирете – у било ком облику, стварно или у преносном смислу – реците себи „не”, то (ти) је погрешан утисак. Него, у ствари – оздрављаш! Верујте у то. И сваки пут ћете бити у праву, осим у једном, последњем случају. А то тада већ нећете знати, биће вам свеједно, постаћете – ништа. Стога, останите спокојни и не предајте се. Биће оно што мора, но ни ви нисте баш сасвим без утицаја на ситуацију. Нема потребе да склапате очи пре судњег времена. За које нећете ни бити свесни да је коначно наступило.

„Моје грешке су мој живот” (Самјуел Бекет)

Професор Правног факултета Универзитета у Београду

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa

Коментари0
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.