Инфлација из „голфа двојке”

Инфлација, као аждаја, поново диже главу (2022). Увек се храни кризама, несрећама, несналажењима оних којима је поверено да управљају друштвеним токовима; увек је тако било, а и данас је исто. Ми смо бар „богати” у искуствима с инфлацијом. Али се онда испречила португалска пословица која каже: „Чувај се човека кога искуство није поучило”. Ми као да се чувамо од наравоученија прошлости.

Велики ум народа српског Дејан Медаковић записа: „Историја није ту да нас окива у заблудама. Напротив, њена је дужност не само да указује на прошлост, него и на данашњицу, да непрекидно и непоткупљиво опомиње на будућност.” Шта смо ми од овог свега научили, рецимо, из историје инфлације. Врло мало, јер поступамо увек по старом нашем обичају, „Јово наново”, све испочетка.  Тема текста је административна контрола цена. Себе сматрам да сам довољно у тој материји и да могу нешто рећи, јер сам био савезни секретар за тржиште и цене у оној великој Југославији у кризним временима, средина осамдесетих година прошлог века. Знам да ће многи рећи да су се друштвено-економске подлоге битно промениле, али логика је остала.

Пре свега, цене су економска категорија. Као такве оне су битна компонента веома разгранате међусобно испреплетане мреже економских токова. Свако административно засецање изазива тешке последице у тој међузависности. Професорка др Даница Поповић недавно је објашњавала како је административно замрзавање цена енергетике и хране у Пољској довело до праве „мале сеобе” народа из Чешке, Словачке, па и Немачке када су кренули на окупацију бензинских пумпи и хране у Пољској. Овој врсти регионалних сеоба додао бих и своје искуство. Старији житељи, паори, сећају се када је цена дизела била много већа од цене јестивог уља, они кажу зејтина, па су у тракторе сипали често мешавину дизела и уља, или пак чисто уље. Исплатило им се. Чак је та мешавина сипана и у „голф двојку”. Додуше били су то трактори „ИМТ” и „белоруси”. У овим савременијима то би тешко ишло. У моје време увек је била преосетљива цена хлеба. Под притиском инфлације и кризе цена основног прехрамбеног артикла држана је стално под присмотром, под административном јурисдикцијом. Али, онда се десио апсурд. Све су цене расле, док се цена нашег  „насушног хлеба” није смела повећавати. Сточари су кришом куповали веће количине хлеба и давали га свињама уместо кукуруза, концентрата или пшенице. Исплатило им се. Административна контрола цена пореметила је међугранске токове. Могао бих наводити још оваквих и сличних примера.

Како је администрирање на тржишту било све веће и дубље, то су поремећаји на њему били све тежи и жешћи. Увели нас у несташице, у бонове, у пар-непар, па су новинари ту савезну владу називали „Бонска влада”.  Видели смо да ово нигде не води, па смо 1985. донели системски закон о ценама, чији сам предлагач био, а који је имао само неколико чланова од којих је први гласио: да се цене слободно формирају на тржишту. Била је то у оно време права јерес за руководство које је још имало много „партизанског” педигреа у себи. Вагали смо између пада стандарда и несташица. Разумели да су несташице горча пилула.

Можда би то требало и ова власт да има у виду. И још нешто. Водио сам честе расправе са ондашњим гувернером Народне банке Југославије Радованом Макићем на тему тзв. примарне емисије, читај штампања новца без покрића. Он је бранио став да је то договор највиших органа република, покрајина и федерације, а ја тезу да то битно утиче на инфлацију. Уосталом показало се да свугде у свету за инфлацију одговарају гувернери народних банака, јер они држе руку на, за цене, најбитнијој славини која се зове штампање новца.

Сетимо се 1993. када смо имали највећу инфлацију икада забележену не само код нас, већ и у Европи. Штампање новца је практично било неограничено по налозима врха власти ондашње Србије и Црне Горе. Почетком 1994. године замењен је гувернер Народне банке, дошао чувени „деда Аврам” и прва мера коју је увео била је заустављање штампања новца. Својом појавом новинарима је био симпатичан, са цегером у руци, па је тако једном у кафеу хотела „Москва” у центру Београда објашњавао да ће се за годину дана моћи у том хотелу  попити кафа по истој цени као данас, почетком 1994. И би тако, кафа у јануару 1995. коштала је као у јануару 1994. Опет наравоученије, штампање новца је поред реално поремећених међународних токова у енергетици и храни, други по важности узрок раста цена. Трећи је задужење у иностранству за текућу потрошњу, ако средстава зафали у буџету. То је редослед потеза на који се мора пажња концентрисати, раздвојити један од другог узрока и с њима се појединачно, условно речено, обрачунавати. Најгоре је све замаглити, упросечити, замутити, заваравати најпре себе, а онда и друге.

Публициста и бивши члан Савезне владе СФРЈ