Ко звони за нама

Откако не живим тамо где сам рођен, стално путујем. Обавезе родног града зову. Ко се не одазове, забораве га. Путујем аутобусом. У додиру сам са народом. Пред очима ми је. Посматрам га и посматрам се кроз њега. Некад је све у реду, а некад смо на ивици конфликта: обично кад су у питању нормалне потребе угодности путовања; одваљивање музике, топлота, хладноћа, смрад и страх да ли ћемо живи стићи тамо где смо пошли. За цену карте добијем штошта што нисам очекивао. Игра посматрања траје сат и петнаест минута. Дванаест година.

Обично понесем нешто да читам, ако не могу да се сконцентришем на штиво гледам кроз мутни прозор. Пролазе поља, куће, људи, и шта они раде. Како се мења пејзаж. Све мислим да знам, а ништа ми није јасно. Чини ми се да од домаћих постајемо гости. Још увек нисам отврднуо да ме ништа не погађа. Ђубре поред пута. Покушавам да укапирам зашто не могу да будем неко други од онога што јесам. Део безначајне гомиле којој је увек свеједно.

Јадна глава шта све пролази кроз њу. Затворим очи да се мало одморим, одспавам, али не могу дуго.

Отварам очи, пред градом смо. Треба прећи стари уморни Панчевачки мост. Застоји стални. Неко са стране увек хоће да се пробије, човек који мисли да је паметнији од свих обично доведе у опасност све. Свако чукање на мосту за последицу има вишечасовни хаос за оне који улазе у град. Сви улазе нервозни.

Срећно прелазимо мост. Прва станица. Ту увек излази мало људи. Мајстор има три-четири комбинације како да се пробије кроз гужву до главне станице. У већини случајева чини се да је одабрао најгору. Сада је на реду комбинација Калемегдан поред Дунав станице. Загушена тесна заобилазница. Неред града на делу. Пробијамо се. Мајстор има добре живце. Нико не уважава никог. Мука у свима даје право првенства.

Одједном на дну Француске улице приметим огромну рупу. Ту је била стара ливница звона. Више је нема. Рупа зјапи да ћапи оног ко погледа у њу. Читао сам у новинама да су дошли моћници са својим силосима и механизацијом, да су пребили раднике власнике ливнице и да су све сравнили са земљом. Слике, архиву и сва сећања дуга које је то место носило у себи. Кога још брига за историју? Прошлост гуши, јер често показује шта више нисмо, а као стало нам је до ње. Коме су потребна звона да нас подсећају на живот и смрт, краткоћу нашег бивствовања. У тишини ћемо живети и у тишини ћемо нестати. Неко је бацио око на атрактивност терена и дојавио свом газди да постоји могућност отимања. Ту ће нићи ново челично-алуминијумско-бетонско-стаклено бездушно чедо, понос оних који су предани новцу, профиту и сили. Монструмче које ће својим пуким спектаклом одузети видик, светлост, сунце и простор свима који живе око њега. Домаћи издајник је опет више урадио за оног који није толико очекивао. За туђи наум дали смо све своје. Остаје нам да кукамо неискрено у фазону – тако је морало бити… Кога још занима вечност музике звона.

Сад смо већ у подножју Калемегданске тврђаве. Она још увек одолева. Добро је да и њу нису подредили својој краткоћи постојања. Филозофији искористи и одбаци. Примери унижавања и ниподаштавања направише ми фрку у глави. Почну да ми кваре поклоњени дан. Дан живота. Окренух главу на другу страну и видех мелем за своју рану. Двоје се грле, љубе, спајају у једно. Дају шансу себи.

Улазимо у станицу са које се и излази одавде.