Балоте у Срему

Кад год возом путујем за Београд, а радо путујем баш возом, јер сам некако навикнут да Београд почиње од железничке станице, увек покушавам поново видети оно место на којем су Далматинци, или далматински Срби, онда балотали

Роман Јована Радуловића „Од Огњене до Благе Марије“ прво је фиктивно дело некога важнијег српског или хрватског писца које се на директан начин бави догађајима у „Олуји”. Не улазећи у Радуловићеве литерарне домашаје, као ни у његово људско и књижевно поштење, јер то и није тема данашње приче, ваља запазити како је један од централних мотива ове књиге мотив балотања. Реч је о игри коју у Далмацији одвајкада играју и Хрвати, и Срби, а игра се дрвеним балотама, или бућама, и има своја строга правила, ритам, стратегију и терминологију. Радуловић се тачно и живо присећа речи које прате игру, јер је и сам Далматинац, или далматински Србин, родом из Полаче код Книна. За Далматинца друге вере и феле, за далматинскога Хрвата, рођеног у суседноме селу, све би у Радуловићевом роману могло бити криво, непријатељско и страно, осим балотања. Кроз ту игру, кроз оно што некоме у животу значи, ти људи су и данас једни другима ближи него што су својим сународницима из крајева у којима се друге играју игре. Било би добро, а за некога можда и лековито, када бисмо односе међу људима чија је међусобна историја завршена „Олујом” могли понекад свести на њихов најмањи међусобни називник, на балотање.

Када сам у пролеће 1999. први пут после рата возом ишао из Загреба у Београд, негде у бескрајним равницама Срема видео сам необичну слику. Између некаквог стрњишта и маленог насеља зарђалих лимених страћара, на стотинак квадрата утабане и послаганим камењем пажљиво ограђене земље, неколико старијих мушкараца играли су на балоте. Међу безбројним тужним сликама које сам видео шетајући с краја на крај композиције и тражећи вагон ресторана којег нема, или још пре – гледајући безбројан свет како у тишини чека на визу испред тадашње југословенске амбасаде на Шалати, усред свег тог очаја који се, ипак, звао нормализацијом односа између Срба и Хрвата, најтужнија је била управо та слика људи који балотају усред равнога Срема. Није било никакве сумње ни ко су, ни шта су, ни када су се, како и зашто ту нашли. Такође, било је више него очигледно да они, кад би било по њиховоме, најрадије не би били ту, него би били тамо одакле су пре коју годину, мимо властите воље и жеље, неповратно пошли. Шта су радили пре тог, за њих фаталног и апокалиптичног петог августа 1995, јесу ли били добре или лоше комшије, јесу ли палили и отимали туђе, или су чували оно што су им, претходно бежећи, оставили на поверење њихови хрватски пријатељи, кумови или познаници, ништа од свега тога се, наравно, није могло видети кроз прозор воза Загреб–Београд на тим злосрећним балоташима. Њихове појединачне мане и врлине, кривице и заслуге, њихове људске биографије, нестале су пред чињеницом једне велике колективне судбине. Ти људи су у једноме дану од оваквих и онаквих појединаца постали протерани народ, народ на тракторима. Све што ће они, као и њихова хрватска и бошњачка браћа по прогонству, чинити до краја својих живота биће то да поново једном, на свеједно којој тачки земаљске кугле, стекну право да буду појединци. Или још боље речено: право да буду људи.

Тај комадић земље на којем они играју на балоте, или балотају, те је 1999. био једина њихова домовина, отаџбина и баштина. Свако друго место било је привремени смештај. Богзна одакле су довукли камење којим су оградили своје игралиште, али зашто су се око тога мучили и зашто су га заправо ограђивали? У покрајини из које су протерани земља се одвајкада отимала од стене и ограђивала камењем, да је прва киша не разнесе. У Срему је толико земље да је ни библијски потоп не би могао разнети, али из перспективе некога ко је целога свог живота градио зидове и подзиде за своју земљу, природно је да то чини и када се нађе тамо где његове земље више нема и где туђу није потребно ограђивати.

Кад год возом путујем за Београд, а радо путујем баш возом, јер сам некако навикнут да Београд почиње од железничке станице, увек покушавам поново видети оно место на којем су Далматинци, или далматински Срби, онда балотали. Или га ја не видим, или њих више нема. Хоћу да верујем да су се вратили кући, али пре ће бити да овога часа балотају у некој Канади, Америци или на небеским пољима. Где год били, они камењем ограђују и подграђују то мало своје земље. Њима се никада нико неће извињавати за зло које им је учињено. Они су престали бити протагонисти властите историје. За њих би вредело имати срца.