Седми талас

У многим земљама Европе и света почетак лета обележен је повећаном учесталошћу оболевања од ковида 19. Ми смо од марта 2020. имали шест јасно издвојених епидемијских таласа, тако да смо сада суочени са могућим седмим. Његов наилазак наговестили су извештаји о појави нових подваријанти соја омикрон.

Омикрон је откривен новембра 2021. у Боцвани, али се његова прва подваријанта, БА1, знатно разликује од тренутно доминантних БА4 и БА5, тако да је теоретски могуће да човек неколико пута оболи од ковида 19. Ако је некога потерао малер, могао је пре две године да се зарази оригиналним вуханским сојем, затим прошлог лета неким од потоњих сојева, па да крајем протекле зиме дође у контакт са зачетником лозе омикрон БА1, да би му сада летовање угрозио неко од његове касније настале сабраће. Таквом човеку би у међувремену ослабила отпорност према оном првом соју, па кад би га неким чудом срео, не би требало да се превише прси.

Тачно је да се последњих месеци преовлађујући сојеви узрочника ковида 19 одликују блажом клиничком сликом у односу на своје претходнике, али се много лакше расејавају, тако да и мањи проценат тешко оболелих грађана доводи до великог оптерећења болничких капацитета због учесталијег оболевања. Инфекција најчешће брзо прође, али знатном броју болесника месецима, евентуално и трајно, остају сметње означене као дуги ковид. Посебно је забрињавајуће сазнање да свака епизода болести прогресивно повећава ризик од додатног оштећења органа.

Ту се као решење намећу опште мере заштите, попут држања растојања, избегавања гужве и ношења маске у затвореном простору, те вакцинација, као посебна мера. Све данас доступне вакцине засноване су на првом, вуханском соју вируса. Најбоље међу њима штитиле су од доспевања у болницу у преко 95 одсто случајева. Против заражавања омикроном су мање ефикасне, али спречавају неповољне исходе (хоспитализација, механичка вентилација, смрт) у још импресивних 60–80 одсто. У томе је њихов непроцењиви значај.

Сматра се да је у 2021. години вакцинација, мада је била релативно ограниченог обима, спречила 20 милиона смртних исхода у свету. Грандиозност тог ефекта постаје јасна кад се зна да је укупан директан и индиректан број жртава ковида у 2020. и 2021. години процењен на 14,9 милиона.

У свету је до краја јуна 2022. бар једном дозом вакцинисано 67 одсто, а комплетно је заштићено 61 одсто светске популације. У Европи су ти проценти неупоредиво виши, па је утолико упадљивије наше батргање да убедимо макар половину популације да заврне рукав. За процену размера предстојећих невоља важно је призвати у сећање и да смо ми на самом почетку, у марту и априлу 2020. применили ригорозне противепидемијске мере, а да смо од почетка маја исте године отишли у другу крајност и својом пасивношћу подржавали политику спонтаног прокужавања. Врло толерантно конципиране и лабаво контролисане мере имале су за последицу скоро највећу смртност од ковида, са њим или због њега у свету. Од јануара 2020. до маја 2022. умрло нас је 57.462 више него што би се очекивало на основу 10-годишњих просека. Са осам додатно умрлих на сваких 1000 становника, на другом смо месту светске црне листе, одмах иза Бугарске.

Наш релаксирани однос према пандемији има и једну последицу која би се условно могла назвати повољном. Пошто смо више умирали од других, логично је претпоставити да смо се више и заражавали, па неки од нас, нарочито уколико су уз природну инфекцију и додатно вакцинисани, могу да се сматрају добро позиционираним пред нови талас. Ни они, међутим, не треба да се опуштају, јер подсећамо да свака нова епизода заражавања, праћена чак и клинички благим обликом оболевања, повећава ризик од додатних оштећења органа.

У Србији се током друге половине јуна број новооткривених случајева ковида 19 (то је само фракција стварног броја новозаражених) удвостручавао сваких шест дана. Мада су студентски домови у Београду полупразни, број студената позитивних на тесту за откривање ове инфекције био је 25 у недељи завршеној 26. јуна, а само по пет током претходне две недеље. Људи вични прогнозирању (И. Смолић, А. Јовичић) процењују да ће здравствени систем врло брзо бити оптерећен са више хиљада новооболелих свакога дана.

Када се размишља о мерама, нужно је имати у виду да смо једна од најстаријих популација у свету. Ова пандемија је показала да хронолошки узраст не погоршава исход болести сам по себи, већ да ризик представљају хроничне болести удружене са  поодмаклим животним добом. Иначе, чили, витки и живахни старци боље пролазе од задриглих средовечних грађана са повишеним крвним притиском, холестеролом и шећером у крви, уз пушењем редукован капацитет плућа.

Код нас општа друштвена клима не чини вероватним да ће се здравствене власти одлучити за енергичне рестриктивне потезе, осим наметања (и контролисања!) ношења маски у здравственим установама. Корисно би било када би се таква обавеза применила на сваки затворен простор. Очекујемо да ће остале мере имати карактер препорука, али би њихово стално популарисање као подсетник било корисно упутство бар за опрезан и разуман део популације.

Епидемиолог, редовни професор Медицинског факултета у пензији