Европа близу новог великог рата

„Специјална војна операција у Украјини потрајаће све док Украјинци не престану да гранатирају Доњецк”, изјавио је прошле недеље Дмитриј Пољански, један од званичника Руске Федерације у Уједињеним нацијама. „Све ово смо и започели не бисмо ли обезбедили да поменута земља и њене националистичке вође престану да угрожавају Русију и људе који живе у јужним и југоисточним украјинским просторима”, закључио је.

Подсетимо, рат у бившој совјетској републици траје већ више од четири месеца.

Нема никакве сумње да цитирана порука није толико упућена Кијеву колико Вашингтону, па и светској заједници у целини. Посебно ако се има у виду чињеница да је она изречена у највишем међународном форуму – у Савету безбедности УН. Очигледно, Русија сматра да је довољно јака, али и да се човечанство у другој деценији 21. века све убрзаније заглибљује у атмосферу међусобног неповерења и да сваки мало већи инцидент може лако да узрокује сукоб планетарних размера.

А свет дефинитивно није онај који смо затекли на прелому векова пре нешто више од две деценије и неки нови ратови могли би целу планету да уназаде за десетине година. Јер данашње наоружање ни по чему није слично оном које су носили учесници два претходна светска окршаја. Примера ради, Американци су током целе „Пустињске олује” (1990–1991) испалили укупно 60.000 ракета (реч је о вишецевним бацачима стандардног калибра). Руси у Украјини испаљују их, према неким тврдњама, 50.000 дневно.

Национализам и идеолошка нетрпељивост пробудили су митове из прошлости. Међународна заједница све се више раслојава, заједнички усвојене процедуре у оквиру Светске организације (заједничке глобалне куће) претвориле су се у „мртво слово на папиру”. То је потврдило и недавно „интернет обраћање” украјинског председника Володимира Зеленског учесницима заседања Савета безбедности. Ако се има у виду чињеница да овај „наступ” није био унапред усаглашен са осталим сталним члановима овог тела, оправдано се поставља питање чему највиши међународни форум уопште служи. У овом случају, очигледно, тек као нечији пропагандни полигон.

Јасно је да се Зеленски на екранима у сали на Ист Риверу појавио искључиво захваљујући жељи америчке стране да у УН додатно истакне своју глобалну неприкосновеност. Сетимо се, овај вид комуникације већ месецима је технички онемогућен великом броју медија са екстензијом „ru”. Такође, јасно је и да је поменути инцидент режиран тако да глас о њему допре и у најзабитије делове наше планете, а посебно на просторе евроазијске Русије. Американци су овим једноставно желели да поруче – да им се може.

Оно, међутим, што у таквим околностима посебно забрињава је – громогласно ћутање Европе. А земље које су преко својих плећа претуриле чак два велика рата немају право на нереаговање. Поготово што им хука велике битке већ допире кроз најближи источни прозор. Могло би се чак рећи да су у овом тренутку на Старом континенту спремнији да се одрекну дела сопственог суверенитета него да се активно укључе у неизбежне глобалне промене. Шведска, Финска, Швајцарска... то су најречитије показале. А те промене није добро игнорисати, ако ништа друго оно да би их, према потреби, било могуће преусмерити у какву-такву сопствену корист.

Многи на континенту као да нису свесни историјске истине да, чега год да се одрекну, неће моћи да се измакну од надолазећег пожара. А са западне стране Атлантика увелико призивају нови „хладни рат”, овај пут зачињен и понеким „врућим” ударом. Тактички део војевања против Русије у потпуности је препуштен америчким генералима. Све да би главе Европљана биле што дуже и што дубље сагнуте.

О томе најречитије казује и прошлонедељна одлука председника САД Џозефа Бајдена да Украјини одобри нову траншу војне помоћи у вредности од чак 800 милиона долара. Спремност Американаца да улажу у рат који ће, без сумње, бити окончан брисањем Украјине какву данас знамо са европске и светске мапе, није изненађујућа. Наиме, и последњи ракетни бацач који буде пристигао на овдашње бојиште остаће ту да „контролише” Стари континент. Слика „сакупљања америчког наоружања” у тек ослобођеном Авганистану овде се сигурно неће поновити. Сва та техника остаће у Европи, и биће дебело наплаћена.

А какве ратове воде Американци, најбоље показује судбина једног тамошњег маринца који је пре неку недељу коначно са себе скинуо униформу и кренуо у пензионерски живот. Наиме, за 30 година верног служења у оружаним снагама, и поред безброј ратова које су САД водиле широм света, поменути никада није војевао на тлу отаџбине. Све се дешавало негде далеко од куће и сва је прилика да ће тај облик ратовања остати за Америку и убудуће једини прихватљив.