Много више од лошег дана

У Партизану ће се заварати ако увере себе да им је у Нишу био само лош дан. Буду ли спавали на то уво ни снови им неће бити лепи. Слабости видљиве у Ивањици (и поред победе с 4:0), а и раније, дошле су на наплату на Чаиру. Цех, на крају, и није толико велики (3:3) и то је једина, каква-таква утеха за тим жељан да се после пола деценије врати на трон у нашем фудбалу.

Јавор је могао да боцне „црно-беле”, али није имао смелости да озбиљније нападне. Нишлије су много кочоперније ушле у мегдан и само чудом Партизан није искрварио (губио с 3:1). Чудом, јер од првог до последњег минута, сем несумњиве жеље да некако избегне најгоре, нити је имао играча, а ни као тим није могао да окрене воду на своју воденицу.

Раднички је добро приметио да не треба много, па да Партизанова композиција скрене с колосека. Најпре, губљењем нерава звог чвршћих (не и грубих) дуела, па „истеривања правде” или, ако вам је по вољи, вршења притиска. А то је зато што тим из Хумске нема играче, који могу тактичке и психичке изазове да надвладају тако што ће да наметну своју игру, да лоптом помрсе противничке нити.

Нишлије су имале и фудбалере кадре да спроведу смеле замисли. Ахилова пета Партизана је порозност његовог везног реда и одбране. Иоле одлучнији атак и пола његовог тима су рибе на сувом. Чак и кад имају лопту пред противничким шеснаестерцем она врло брзо може да дојури у опасну зону пред њиховим сопственим голом.

Сваки пенал, а још кад су за исти тим досуђена два, пада у очи. Али, то је споредно. Судијско виђење догађаја, мада се више не пресуђује на основу утиска, нити је то искључиво у надлежности једног човека, и даље је омиљена тема расправа. Уместо да се, на пример, пита зашто је играч Радничког слеђа напао противника, који је истрчавао из казненог простора?! Или чему непотребним „упливавањем” пружати сламку спаса тиму, који се толико воде нагутао да би се кроз неки секунд неминовно утопио.

Партизан током целе утакмице није нашао начин како да наметне своју вољу на терену. Он је навикао да се његови противници повуку, па шта им бог да. Ретко се ко испрси, као сад Раднички, с чврстом намером да се ухвати с њим укоштац, па ком опанци, ком обојци. Такав је однос свих малих клубова према великима и то у свакој земљи. Овај Партизан није навикао да неко излеће на њега из свог палисада, а нема ни тобџију, ни џебану да разнесе у парампарчад добро ушанченог противника.

Тренер Партизана је признао да је од самог почетка утакмица измакла контроли. То је неизбежно, јер су његови играчи живце трошили на све друго само не на то да смирено пронађу одговор на проблеме, који су бујали. „Црно-бели” немају играче, који ће да зауставе кола пре него што крену низбрдо. Немају у својим редовима „разараче”, а немају ни фудбалере у чијим ће ногама лопта да буде сигурна.

Због олаког схватања околности, због тога што су у појединим тренуцима само „посматрачи утакмице”, што заборављају да на време искораче у ову или ону страну, што пропуштају да, ради оријентације, увида у то вреба ли однекуд опасност, баце брз поглед око себе, у Нишу је Партизан примио три гола (још два пута је домаћин погодио пречку). Е, сад, питање је да ли пропуштање тих, наизглед, неважних лекција у омладинској школи, може да се надокнади кад такав приступ пређе у навику.

Од онога што је показао у Чаиру Партизан треба да понесе то што се његови играчи нису помирили с тим да им нема спаса. И избегли су најгоре. Био је то сплет околности, али срећа не прискаче у помоћ ономе ко седи скрштених руку.

За „црно-беле” би ово могло да буде поучно, јер се догодило кад праве чарке тек почињу. Пре свега играчи треба да се преиспитају и сами пронађу шта могу да поправе у најкраћем року. А у исто време и да с тренером смисле нешто у нападу, да одбрана очврсне и да везни ред нађе решења и за офанзиву и за дефанзиву.