Хранилица зла и немоћи

Ко хоће да се гради анђелом, постаје животиња, Блез Паскал (1623–1662)

Део наших политичара и део српске интелектуалне „елите“ мудро је смислио нови српски бренд, хранилицу зла. Њоме је нахранио анђелчиће како би имали снагу, а не памет, да разбију визију оплемењеног простора Београда и затру клицу културе. Шта анђелчићи знају шта је култура сопственог народа. Хранилица зла, беса и немоћи препуњена је са трибине и сликала је финалну слику оних који су водили, који воде и који ће водити српски народ. Правити се нем, а у суштини то не бити, разорно је деловање политике којој је потребна едукација да схвати да нацију представљају спорт (застава и химна) и култура. Али, дубоки су корени, кратко је памћење и неуништиви су рецидиви у жељи да не буду уништени. За заборавне, нудим подсетник о настајању и трајању хранилице зла.

Када су, на крају Другог светског рата, „просвећени ослободиоци“ друга нам Тита побили образоване и богате Београђане (не тајкуне), а београдска младеж послата да изгине на Сремском фронту, био је заробљен фашистички генерал Лер. Према сведочењу нашег преводиоца, „ослободиоци“ су му поставили несувисло питање: „Зашто је бомбардована и уништена Народна библиотека Србије“? Изненађени Лер је објаснио ноторну истину: „Да се затре сваки, релевантни, податак о српском народу.“ Анђели српства под појмом „библиотека“ подразумевају избор бејзбол палица.

За свеколику власт врло је важна рампа која представља браник према образовању народа. Рампа се спушта, и са друге стране остаје необразовани део популације као гето за манипулацију. То је „пејсаж“ у коме радикализам ужива и нуди хранилицу зла како би се њен садржај прогутао, без жвакања, као нафора!

Када су видовити музичари у јулу 1992. године организовали петнаестоминутно клечање да замоле Слобу да се мане власти, војвода је, како се наводи у фељтону Градимира Налића (лист „Данас“ од 14. августа 2002), а под насловом „Листа издајника“, исписао следећу истину: „Војислав Шешељ, омиљени опозициони вођа председника Милошевића, изјавио је јавно у републичком парламенту, како, по његовом мишљењу, безначајне композиторе који су учествовали на митингу клечања ради оставке председника републике треба оставити без плата и послати на њиве, а када прођу ова бурна времена, могу се вратити на своја радна места да свирају, како то већ народ каже, коме... На ову изјаву нико од посланика, ни оних који су председавали, није реаговао.“

Бесрамно у сваком наступу, а у име народа, радикализам се крсти, неко им је добацио како се то ради, и увлачи цркву у своју корист. Освештавају своја „царства“, одлазе код патријарха, тобож, по његово мишљење, уз обавезну посету Хиландару.

Господо, вама очигледно није јасно да није могуће бит хришћанин и загрижени националиста, колико год сам убеђен да се само тако представљате због прође код непросвећених који вас следе. Између хришћанина и националисте зјапи понор. Једно је бити син крви и зла, а друго је бити син Духа светог. Нови завет у погледу наведеног не оставља никакве недоумице. Да ли бина и анђелчићи знају шта је Нови завет? Не, радујете се огњу који је завет прогутао, како бисте несметано држали мртву стражу над хранилицом зла.