Освешћивање

Док се неки брчкају у мору, а неки косе набујалу траву у обезвређеним  викендицама, телевизије брига није што је светска криза, што немају сви могућности да седе испод палме на обали мора... ТВ уредници копрцају се у летњем мртвилу, очајнички тражећи оне који још нису спаковали кофере. Довијају се на различите начине како да попуне програм, а дан је дуг, а летње вечери још дуже... И док телевизијске звездице хватају боју, има увек оних дежурних, вредних, непотврђених који би дали све за два-три минута славе... Али до тог статуса, морају да чекају... да се још мало кревеље у камеру, да се докажу уредницима. А гледаоцима је доста лажних осмехивања. Једини који прија је онај искрени, дечачки, осмех Новака Ђоковића који нам је донео оптимизам у ове сурове дане... Нема везе што је Владимир Мијаљевић у специјалном програму  РТС-а био уштогљен и што се Александар Стојановић трудио да буде на нивоу задатака, али с веома стегнутом краватом која му није дозвољавала ни трунку спонтаности. Новак Ђоковић и његова харизма потпуна је гурнула ТВ раднике у други план, чак и покушај Забавне редакције да осмисли једно занимљиво, иначе мртво, јулско вече на ТВ. Једино је Стефан Поповић био, као и увек, дежурни весељак и покушавао да мало разбуди гледаоце и своје колеге у студију, Ово је, ипак, био Новаков шоу. Он сам на тераси Старог двора, био је сасвим довољан за комплетан ТВ угођај. Све друго је било вишак.

И док смо уживали у успеху наше спортске легенде, други су, чекајући у реду за доделу национале фреквенције, искористили да се још једном бахате, за све паре, потврђујући зашто им национале фреквенције нису потребне, али и још једном уверавајући младе – како то треба да живе. Јер „Задруга“ је управо то - оличење бешчашћа, лагодног живота, зараде без труда и зноја, долажење до циљ уз скандале, лажи, свађу... Док је на телевизији владала пустош, ТВ Пинк се досетио да направи спектакл, похвали се гледаношћу и у свом стилу, организује помпезно финале пете сезоне ријалитија „Задруга“, а већ идуће вечери и журку. Тако да ако себи већ нисмо могли да приуштимно море, али и да сами, са својим друштвом и породицом, певамо, пијемо и веселимо се, то нам је омогућио Пинк. И опет се поставља оно исто питање – ок, то је концепт ТВ Пинк и његов власника Жељка Митровића, иза којег годинама већ доследно стоји, али шта тера Србију да уз њихове фреквенције дочека јутро?

Једни маштају да буду део тог назови џет сета, а други све то као критикују, а опет све помно гледају... Да ли је то радозналост, хипнотисаност, или рашомонство? Или оно старо чувено – забадање носа у туђи живот, кад већ немамо свој?

„Моје дете је одушевљено начином живота Задругара. Изласци, журке, зезања, а нико ништа не ради у животу. Хлеба без мотике! Младима се свиђа тај начин живота. Очигледно им не сметају свађе и агресија учесника“, тврди један отац. Други , пак, каже да је у Србији све мање образованих васпитаних људи. Телевизор им је једини поглед у свет. Друштвене мреже једини вид комуникације и забаве. Пласирају нам се погрешне  вредности да је новац једина карта за улазак у друштво, да су част и морал неважни, права пријатељства такође. Родитељи су преоптерећени, презадужени... Немају времена да се баве васпитањем своје деце. Данас је сасвим ОК „пасти на август“... Данас нико не жели да буде наставник математике, српског... И да ли је само „Задруга“ за то крива? Или је она огледало нас самих.

Људи, да ли сте забринути за будућност?

Родитељи, ви који сте играли жмуrке и возили роршуле, мислите на своју децу! Онда неће бити ни задруга, ни  старлета... Јер, свако зло има има и ону другу страну. А то је освешћивање!