Свет Меги Тачер

ЕВРОАЗИЈА
Није свакидашње да се расправља о погребу некога који је и те како жив – осим, можда, у Британији, у којој је отворено питање сахране Маргарет Тачер (82). Реч је о могућности да се то, када буде требало, обави по протоколу, резервисаном за краљевску породицу. Разумљиво, и уз „три милиона фунти” трошка за државу. Значи, на терет пореских платиша.

„Краљевски” церемонијал при укопу неког некраљевског смртника, схвата се као признање за заслуге у спасавању Британије. У двадесетом веку, такво признање исказано је Черчилу (1965), за ратни успех против Немачке. Идеја да је и госпођа Тачер „спасла Британију”, повредила је осећања бројних жртава њене владарске мисије. Произвела је нешто чега у Черчиловом случају, ујединитеља нације пред опасношћу, није било. Напротив, „тачеризам” је разјединио земљу. И, док је баронeса још ту, није јој тешко да јасно чује, не само присталице кoje joj признаjу заслугe, него и Британију са успоменом на синдикате, систем завидне социјалне збринутости, образовна, здравствена и радничка права. Заправо – на све оно, на шта се „гвоздена Меги”, долазећи у Даунинг стрит устремила још са врата. И чега у Британији више нема.

(/slika2)Маргарет Тачер је у „број 10” ушла као санитарац у запуштену просторију. Под терором штрајкова, Британија је те године стала (1979). Лабуристичка влада и партија биле су немоћне. Ситуацијом су господарили синдикати, а вођи синдиката поигравали су се Радничком партијом.

Незадовољни стварима у земљи (због штрајка гробара застало се било и са укопима!), Британци су масовно пошли за гласом сирене конзервативаца, а њихова предводница није изневерила. Рударе, узнемирене затварањем угљенокопа, зауставила је кордонима полиције.

Почела је с продајом државне имовине и десоцијализацијом државе. Смањивала је порезе капиталу, а бреме старања о личној добробити враћала је на леђа грађана. Позивала их је да буду предузимљиви, и да сами зараде за становање, школовање деце, здравље и – старост.

Не постоји „таква ствар као друштво”, прокламовала је госпођа Тачер. Био је то њен опроштај од британских идеја о социјалној правди. Она је журила да отвори пут предузетничкој иницијативи и створи услове капиталу. Живом раду је враћен статус робе, изложене слободној конкуренцији тржишта.

Занимљиво, идеја да се Маргарет Тачер издвоји као државник прекретнице, није торијевска већ лабуристичка. Блерова, по свему судећи. Премијера, чији је лабуристички „тачеризам” оштрицом енергичне примене надмашио и оригинални.

После једанаест година владања госпође Тачер, унутарпартијског „пуча” торијеваца и доласка на чело владе конзервативаца Џона Мејџора, Блер је био тај који је пресекао ланац њихових победа. Вратио је у Даунинг стрит лабуристе, али како – тиме, што је у конзервативности политике надмашио и конзервативце. Другим речима, боље је него они разумео дух њиховог „тачеризма”, и тренутак да се та политика крајње предусретљивости према капиталу и иницијативи продужи, као општи захтев новог времена.

„Убијање” социјално одговорне државе, докрајчено рукама лабуриста, делује контрадикторно. Пориче суштину радничког (лабуристичког) организовања. Али, одступање антирадничком политиком од радничког имена спасло је Британију економског заостајања – казаће „блеровци” и „тачеровци”. Казаће, острвљани су ето постигли нешто што Европи тек предстоји, да затрпа социјално одговорну савест и тај део бића жртвује „глобализацији”. Конкурентности ценом робе на рачун јефтине коже оних који су ту робу произвели.

Непозната величина у овако склопљеној једначини је питање пристанка стране која плаћа „економски напредак”. Она јесте обезглављена бројним експериментима и промашајима са социјализмом двадесетог века. Али тешко је веровати да ће се у човеку убити оно његово друштвено. Пре ће бити да је нека врста боље организованог отпора ствар времена, а пролазан је свет Меги Тачер.