Свуд су броди којој дођеш води

Прешло је у обичај да се сваки противник велича, па тако и у Партизану наглашавају да у овој фази квалификација, а они ће се у трећем колу за улазак у Лигу Европе борити против данског Митјиланда или кипарског АЕК-а, нема лаког противника. Какви ли ће тек, ако „црно-бели” прођу даље, да буду они, који ће потом да им се испрече, кад су ови тако опасни.

Разуме се, ниједан противник не треба да се потцењује, јер због тога може скупо да се плати. Али, не треба ни сваки такмац да се представља као страх и трепет. Фудбалери Партизана, изузев финала Купа шампиона 1966, немају достигнуће пред којим би се и они којима су на срцу, а и они други, поклонили. За њихову споредну, често и незапажену, улогу у европским копродукцијама огромним делом је крива неверица у сопствену снагу.

Уочи жреба за онај незаборавни Куп шампиона 1965/66. Велибор Васовић је у клупском листу „Партизанов весник” изјавио да су се „џабе окупили, ако ништа не ураде”. Врло смело, али, испоставило се, и пророчански. После три неуспешна излета на међународној сцени стекли су право да се боре за највећи европски трофеј. Избацили су прваке Француске, Западне Немачке, Чехословачке и Енглеска, а у финалу, против шампиона Шпаније, од кога су реално били бољи, спутали су сами себе, јер ни појединачно, ни као тим, а ни као клуб нису дорасли таквом искушењу. Пали су пред значајем битке, иако су стекли предност (1:0).

Али су пре тога веровали у себе. Савладали су Нант, чији су нам играчи, као репрезентативци Француске, загорчали живот у квалификацијама за Светско првенство 1966. у Енглеској, у Београду су дуго ломили челичну одбрану Вердера, а у Бремену су издржали и спортске и неспортске покушаје немачких играча. После пораза у Прагу с чак 4:1 нико од њих није сумњао да ће у Београду да надвисе Спарту и тако је и било (5:0). У полуфиналу су у „шаховској партији” у Хумској матирали Манчестер јунајтед с тројицом играча, које је чувени париски „Франс фудбал” „одликовао” својом Златном лоптом као најбоље фудбалере у Европи (Лоу 1964, Чарлтон 1966. и Бест 1968), а на Олд Трафорду су примали ударац за ударцем, али су меч дочекали на ногама и остварили највећи успех у својој историји.

Колико значи вера у себе добро је познато од давнина. У нашој народној епској песми турски дервиш каже Бановић Страхињи „твоме коњу и твоме јунаштву свуд су броди којој дођеш води”.

Због малодушности, неповерења у себе и сличне мане Партизан је много пута и код нас прерано бацао копље у трње. На пример Куп Југославије није освајао од 1957. до 1989, па је без њега остало и оно чувено поколење што је 1966. готово дотерало европског цара до дувара, а првак државе није био од 1949. до 1961. И од 1965. до 1976.

Примера, и домаћих, и из иностранства, има и последњих година. Рецимо, АЗ је у Хагу био готово на коленима (Партизан је водио с 2:0), а онда су му „црно-бели”, неуверени у свој тријумф, омогућили да оживи. Слично је било и против Шарлрое. У прошлој сезони је било узлета, јер су спас налазили и у последњим тренуцима, и у преокретима, међутим, уместо да се тиме надахњују заборавили су на те своје мегдане за наук чим су наишли на Фејенорд, мада су утакмицу у Београду лепо почели.

И у домаћим и у Уефиним надметањима далекосежан успех је немогућ без фанатичне, искрене вере у своју победу против било ког противника. Не постоји инјекција којом би то могло да се убризга преко ноћи и да сутрадан делује. Тиме се спортиста храни од малена, од прве утакмице му се усађује да је кадар на страшноме месту постојати...

И подстрек да се сруши страшан противник мора да буде страшнији од тог самог страшног противника. Онда је свеједно да ли ће пут да препречи дански или кипарски представник, енглески или немачки завојевач. И не треба се плашити пораза, ако се славно падне, нити да се подлегне варљивим дражима победе добијене на поклон од среће.