Доследност једне политике

Просто је невероватно да се политика према Босни и Херцеговини није променила скоро век и по од времена Бенјамина Калаја, политичара и историчара, генералног конзула Аустроугарске монархије у Београду и потоњег гувернера Босне и ХерцеговинеБундестаг је у петак, 8. јуна 2022. године, одобрио слање додатног контингента немачких војника у Босну и Херцеговину, који ће боравити у њој у склопу мировне операције „Еуфор Алтеја”.

Просто је невероватно да се политика према Босни и Херцеговини није променила скоро век и по од времена Бенјамина Калаја, политичара и историчара, генералног конзула Аустроугарске монархије у Београду и потоњег гувернера Босне и Херцеговине.

Џон Бјукен, шкотски историчар и политичар, у својој књизи „Југославија, данашње нације: нова историја света”, скренуо је пажњу далеке 1923. године на једну реченицу Бенјамина Калаја, тог „злог духа Босне”, која је, како видимо, преживела темпоралну пробу:

„За моју мисију један жандарм вреди колико пет учитеља.”

То потврђује и чињеница да је у првих седамнаест година владавине у Босни и Херцеговини, Калај основао само три гимназије. Једну 1893. године (уместо укинуте гимназије у Сарајеву), другу у Мостару исте те године, а трећу у Тузли 1899. године.

Када је Бенјамин Калај 1882. године преузео Министарство финансија Аустроугарске монархије, као и функцију гувернера Босне и Херцеговине, коју је обављао до своје смрти 1903. године, његову „Историју Срба од 1780. до 1815” (коју је објавила Угарска академије наука, 1877. године у Будимпешти), на српски језик превео је Гаврило Витковић, члан Српског ученог друштва.

Политички циљ Калаја у Босни и Херцеговини укратко речено био је, поред осталог, спречавање јединства Срба и Хрвата из Босне са Србима из Србије, односно Хрватима из Хрватске. Управо оно због чега је немачки парламент усвојио Резолуцију о Босни и Херцеговини, у којој се наглашава (оптужује) да су „акције Милорада Додика и Драгана Човића осмишљене да униште Босну и Херцеговину као државу”.

Такође, Калај је на „научној основи” градио „интерконфесионални бошњачки национализам”, односно замисао о бошњаштву које обухвата све становнике Босне и Херцеговине, без обзира на вероисповест, чему је пре њега тежио и Шериф Осман Топал-паша, последњи везир Босанског пашалука и први валија Босанског вилајета.

Калај је био намеран да успостави бошњачки језик и бошњачку нацију. По опробаном методу „завади па владај”, Калај је све чинио да ојача анимозитет Срба и Хрвата, који су сматрали да Босна припада баш њиховом народу. Систематски је јачана стратегија Хабзбурга, заснована на подршци националном неповерењу.

Идеја бошњаштва долази до изражаја када Мехмед-бег Капетановић 1891. године покреће лист „Бошњак”, посебно када 1893. године, након смрти првог градоначелника Сарајева Мустафе Фадилпашића, постаје председник сарајевске општине.

Рецимо, у другом броју „Бошњака” налази се песма Сафвета-бега Башагића са два више него илустративна стиха:

„Од Требиња до бродскијех врата / Није било ни Срба ни Хрвата.”

Током Калајеве владавине у Босни и Херцеговини забрањивало се уношење штампе из Србије, као и српских новина из Војводине, Хрватске, Далмације…

Калајев режим је такође забрањивао и књиге, посебно из историје Србије.

Рецимо, његовом наредбом од 23. фебруара 1894. године забрањена је „Српска историја” од Михајла Јовића и „Историја српског народа” од Љубомира Ковачевића и Љубомира Јовановића те „Историја Срба” од Милана Убавкића.

Како наводи немачки историчар Херман Вендел, почасни доктор наука Београдског универзитета, у књизи „Борба Југословена за слободу и јединство” из 1925. године, Бенјамин Калај је забранио чак и своју књигу – поменуту „Историју Срба”.

Јединствен пример личне „жртве” у политичкој доследности.

Новинар и публициста

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa