Видљивост града

У свом новом издању Београдски летњи фестивал – Белеф, амбициозно је програмски конципован са идејом да различитим (па и провокативним) уметничким формама и избором отворених и јавних простора окупира цео град. Ни последњи скептик, који се затекао у другој половини јула у Београду није могао остати равнодушан и на дистанци од белефовских уметничких догађаја који су готово окупирали град.

Доријан Колунџија, уметнички директор овогодишњег Белефа и аутор његовог визуелног програма, у свом новом концепту за ново време, желео је да Београд постане својеврсна уметничка радионица са акцентом на интерактивном односу уметника и публике. Ова урбана културна манифестација трагала је за сопственим идентитетом и као живи организам прилагођавала се духу времена уносећи у своје програме промене и иновације. Ако је био фестивал који попуњава празнину у културном животу града током лета, данас је Белеф профилисаног идентитета и коначно видљив, јасно позициониран на културној мапи као међународна манифестација савремене уметничке продукције; судећи по броју учесника (око 1500) из десетак земаља, по природи ствари углавном младих људи, он се полако умрежава у систем догађаја због којих ће Београд, верујемо, постати одредница путовања, као Егзит или Гуча.

У својој стратегији означеној слоганом Увећати видљивост у граду и видљивост града развијао се и богат програм визуелних уметности из којег ћемо издвојити неколико најзанимљивијих примера. Најпровокативнији и најмасовнији по својој идејној и физичкој разуђености (125 аутора са 1200 скулптура) јесте пројекат „Тераторија”; скулптуре од теракоте инсталиране су по главном тргу и централним улицама, излозима и зеленим површинама, а својим богатим фигуративним наративима измамиле су осмех и/или задржале поглед сваком пролазнику. Свакако, деца, најотворенија и без предрасуда, највише су уживала у овим новим Београђанима, како се и метафорично може повезати стотине рукописа младих аутора у овом пројекту. Нажалост, ови безазлени и незаштићени нови Београђани су платили своју (уметничку) присутност јер су улични део ове поставке наредних дана, скупови иритираних људи вандалски уништили. У свом интерактивном дискурсу овај Public art или Street art поентирао је амбиције организатора да се анимира нова публика у културне и уметничке садржаје.

На овогодишњем Белефу упадљив сегмент визуелних уметности представља уметност графита Француске; Риме Алби Гијон, познати уметник из Француске, осликао је бочну фасаду зграде у Карађорђевој 31. Предложак за овај црно-бели мурал био је икона Богородице Тројеручице па је аутор у овом раду импресивних димензија концептуализовао савремену и традицијску културу. У исто време, овај рад кореспондира са интенцијама организатора да после фестивала многа дела остану у граду, на фасадама или улицама.

На фасади позоришта „Бошко Буха” њујоршка група Графити истраживачка лабораторија (Graffiti research lab), применом нове технологије моћног ласера извела је, уз учешће публике, своју светлосну инсталацију. Њихов графит арт, већ представљен у музеју МоМа у Њујорку, граду графита, алатком нове технологије анулира вандалистички аспект ове уличне популарне уметности. Исто тако, својом комуникацијском отвореношћу, без ауторизације идејног концепта, шире обим интерактивног дејства своје специфичне адвертајзинг кампање и персоналности ласером исписаних графита.

Измештања белефовских програма из конвенционалних галеријских простора пратимо у пројекту „Сјајне речи”; по концепту Игора Оршолића, реализован је на запуштеним фасадама објекта у Савском пристаништу, тј. код Бетон хале, омиљеном пункту за промовисање нове уметничке сцене. Церемонија представљања „Сјајних речи”, светлећих типографских објеката, била је сама по себи атракција (Луна Лу најављивала радове). Пет уметника је изабрало сјајне речи које у артистичкој форми афирмишу њихов ауторски сензибилитет и рекламирају мисао. Очито, комерцијалне светлеће рекламе иницирале су овај рад доказујући да ова форма, као алтернатива потрошачкој агресији, у својој комуникацијској ширини јесте, пре свега, огромно креативно поље игре значења, типографије и дизајна.

Посебно ексклузиван сегмент Белефа је поставка Удружења графичких дизајнера (365 АИГА) из Америке и 150 радова победника на њиховом конкурсу 2007. године. Ови радови високог професионалног и креативног стандарда, на чијим полеђинама је исписан концепт пројекта и коментар жирија, сведоче о релевантном културном контексту и дизајну као културном капиталу једне заједнице.

Белеф, данас видљиви бренд Београда, својим визијама подвлачи значај наше уметничке, културне и економске заједнице, њену отвореност и комуникативност, танку линију која дели уметност од популарне културе, брани потребу да се слободно говори, а доказује и да култура није забран у којем живе само изабрани.

Концепт Доријана Колунџије да се Београд трансформише у град над којим уметници интервенишу, мењајући га и остављајући у њему трагове кроз дела у виду обликованог уметничког простора, овим Белефом је стварно афирмисан.