Страдање српске деце у рату у БиХ

Од нашег сталног дописника

Бањалука – Судбина једанаестогодишњег Слободана Стојановића из малог братуначког села, кога су јулске ноћи 1992. зверски убили припадници Армије БиХ – након што се издвојио из збега како би се вратио по пса у село које су заузели непријатељски војници – једна је од стотина тужних прича из ратног периода које леде крв у венама.

„Сваки рат је бесмисао, који највеће последице оставља на деци”, наводе аутори студије „Деца жртве рата 1991–1995”, коју је објавио Републички центар за истраживање рата. Од 1.418 страдале деце, 485 је смртно страдало, 428 је рањено, а 452 детета била су у логорима, затворима и кућним притворима. Највише деце у протеклом рату страдало је на подручју десет сарајевских општина, где је ратне страхоте осетило 455 малишана, а њих 107 није преживело. Следи Оџак, где су патње прошла 142 детета, Добој с 94 малишана, Коњиц 61 дете… Сексуално је злостављано или силовано тринаесторо деце, а психотрауме и страдање породица забележено је за 40 најмлађих.

Милорад Којић, директор Центра за истраживање рата РС, каже за „Политику” да је од изузетне важности да се посебна пажња посвети страдалој деци.

„Раније смо објавили монографију ’Шта су скривиле’, о страдању 12 бањалучких беба, али страдање деце у целој РС морало је да буде приказано кроз посебну монографију, која подразумева статистичке податке и бројке, које наравно нису најважније, јер смо приказали и начине страдања. Деца нису бројеви, важније нам је да не заборавимо како и на који начин су страдала та невина бића. Иако кажу да се у рату свашта дешава, али не може да се дешава да неко силује дете, затим га убије пред мајком, потом пуца у њу, а мајка пуком срећом преживи с траумом и сведочењем о судбини малене Мирјане Драгичевић. Важно нам је да остане историјски документ о зверствима, који ће подсећати на то кроз шта су прошла српска деца у рату пре тридесет година”, рекао је Којић.

Како се наводи у монографији, деца су убијана на најстрашније начине. То потврђују и ексхумирана дечја тела из масовних гробница Ледићи у Трнову, Јајце у Цареву пољу, на Трескавици, масовна гробница Сански Мост, као и деца убијена на Петровачкој цести.

Највише малишана изгубило је живот од гранате – њих 128 је скончало на тај начин, док су 192 детета рањена. Дечица су животе губила и од мина. Таква судбина задесила је 65 малишана, а мине су раниле њих 109, док су од ватреног оружја погинула 102 детета, а рањено је 65. На неке друге начине живот је изгубило њих 118, а 39 малишана је рањено.

Убиства из ватреног оружја вршена су и из непосредне близине, па чак и из снајпера – 16 убијених и 16 рањених. Један број деце страдао је из непосредне близине, од хладног оружја и додира извршиоца злочина – седам убијених и једно рањено.

Тешке судбине деце и страдање у ратовима, који су описивани у филмовима као што су „Дијанина деца”, који сведоче о зверствима над малишанима у Другом светском рату, или подаци о страдалој деци током последњег рата у Приједору и Сарајеву, потресни су подсетници о патњама које у сукобима и ратним неспоразумима погоде најмлађе и потпуно невине категорије становника. Аутори у публикацији о страдању деце у РС наводе да у току масовних злочина најчешће нису бирана средства нити метод напада. Нису биране ни жртве.

„Овакви примери у односима човека према човеку, а посебно према детету, показују да наука мало зна о човеку и његовој природи”, наведено је у монографији.