Болест раздвоји, али и споји људе

Уметност је осмислити живот. Тога постајемо свесни нарочито после операције у новим животним околностима. Управо тада су нам потребни више него икада топлина, љубав, разумевање, поглед, додир с пријатним и поузданим саговорником, лекаром, стома сестром… По изласку из болнице препуштени смо сами себи, породици…

Снежана С. Милојевић, Национално инвалидско удружење пацијената са стомом ИЛЦО Србија (Фото: лична архива)

Друштво пацијената са стомом ИЛЦО Србија основано је пре 20 година у Београду. Ја сам оснивач и председник, а иначе сам пензионерка која живи с илеостомом већ 31 годину. Друштво окупља пацијенте који имају стому, односно којима је хируршком интервенцијом изведен отвор на површини стомака у народу познато као „кеса на стомаку”, кроз који се из тела избацују фекалије или урин. Најчешћи узроци изведене стоме је канцер дебелог црева и ректума, канцер простате и мокраћне бешике, презрачености, Кронове болести, улцерозног колитиса... Важна је превентива јер ако имате промене у пражњењу црева, крв и слуз у столици, нагли губитак тежине, грчеве у абдомену – треба одмах да се јавите лекару.

Основни циљ нашег удружења је информисање и едукација пацијената и чланова породице пре и после операције. Настојимо да својим искуством, саветима и препорукама помогнемо да се што пре опораве и осамостале у промени помагала. Важно сазнање је да могу да одлазе на базен, море, да пливају, баве се спортом. Имамо примера да су жене са стомом постале мајке. Што се тиче исхране препорука је да људи имају више мањих оброка. У почетку акценат треба да се стави на барено, кувано поврће, рибу, пилетину, телетину. Важан је и довољан унос течности – два-три литара. Саветујемо да направе компот од воде, јабуке, крушке, сувих шљива, шаргарепе, цвекле. Такође је препоручљиво јести печену јабуку. Обично особе смршају пре операције па да би побољшали исхрану саветујемо им да имају један оброк од коштуњавог воћа и додатно неколико комада ораха, бадема, лешника, сувог грожђа. сувих шљива.

Из дводеценијског искуства приметили смо да без обзира на образовање, године, пол, вероисповест, место живљења, треба времена да се пацијенти привикну на нов начин живота, а неки се никад не помире да морају носити кесу на стомаку. Депресивни су, повлаче се у себе. Удаљавају се од својих најближих. Јавља се страх због тога како ће их брачни друг или партнер прихватити, као и колеге, пријатељи. Други страх је повезан с тим да ли ће сами себи моћи да мењају помагала јер су пацијенти углавном у старосном добу који имају и друге здравствене проблеме… Велики број јавних личности су наши чланови, али не желе да се то зна и ми то поштујемо.

Раније, док није било пандемије короне, састанке и радионице смо одржавали сваке среде од 17 до 19 сати у нашим просторијама у Балканској улици у Београду. Сада су састанци индивидуални због промењених околности и заштите због ковида 19. Редовно учествујемо на фестивалима здравља, организујемо излете и посете нашим члановима у градовима Србије, а заједно ћемо захваљујући ваучерима у октобру ићи у Сокобању. Чланови смо радне групе при Институту за онкологију и радиологију Србије и средом дежурамо у холу института до 12 сати. Тада пацијенти из целе Србије долазе на конзилијум и важна им је наша информација и едукација па радо постају наши чланови. Одмах се ствара поверење, блискост, воља да прихвате ново стање односно другачији начин пражњења црева и бешике. Стома може бити привремена и да траје неколико месеци, а може да буде и трајно решење. Наше телесно оштећење није видљиво. Спадамо у трећу групу зависника од помагала одмах иза пацијената на дијализи и оболелих од дијабетеса.

Болест утиче на растајање људи, а пример да, ипак, и зближава јесте наше удружење. Ја сам 2007. године на семинару у Бањалуци упознала Драгана Тривуна, који је сада потпредседник удружења и живи већ 28 година са стомом. Једно другарство, пријатељство, преточило се у љубав два „стомичара”. Драган је оснивач и председник већ 14 година јединог удружења у Босни и Херцеговини са седиштем у Бањалуци.

Оба наша удружења од оснивања су чланови европске породице стомичара међу 46 земаља. Заједно смо подршка и ослонац једно другом и идемо на наше конгресе, семинаре, а у узвратне посете нам долазе представници удружења из Русије, Мађарске, Пољске, Чешке, Румуније, Италије, Хрватске, Северне Македоније, Словеније.

Једни без других нисмо ништа, људска доброта најлепше греје и на овом свету никад нико од нас, ипак, није сасвим сам.