Петак, 07.10.2022. ✝ Верски календар € Курсна листа
ЛЕТЊА РАЗИГРАВАЊА У ОЗБИЉНА ВРЕМЕНА

Токови љубави

Mинула љубав у нама остаје. Као споменик радости живљења, макар као носталгија, бар као успомена да смо волели или/и били вољени
Пољубац, рад Огиста Родена (EPA-EFE/Marta Perez)

Знати да живот неће бити потрошен узалуд, то нам омогућава да се одупремо, и можда чак да победимо смрт. Једино љубав може дати човеку ову снагу.

(Д. Киш)

​Да ли је љубав стварност или илузија? Танани флуид који се одашиље и/или прима – или само наша уобразиља, једино фантазија обитавајућа у нечијој глави? Само осећај, свест о осећању, прâвом или лажном? Једностраном или обостраном?

Љубав је узалудно, бесмислено дефинисати и објашњавати, веле многи. Треба је (про)живети ако си је досегао, а не о њој филозофирати – зар не? Бројне странице прозе, импозантна множина стихова, посвећени су баш њој, као и сијасет филмова, позоришних представа, опера, балета и других уметничких дела. Њеној лепоти, неухватљивости. Непорециво, осетно више се у свим епохама беседило и певало о несрећним, неоствареним, оним прекинутим, недовршеним, неприкладним, потонулим, немогућим, неузвраћеним, сањаним, па и измишљеним љубавима. Као да оне друге – рецимо задовољством укомпоноване, па још и трајније – нису довољно занимљиве, нису достојне обелодањивања и слављења.

Предивне љубавне странице, односно стваралачки драгуљи – у ма којем облику – јесу Хомерова „Одисеја”, мит о Орфеју и Еуридици, кип Милоске Венере вајара Александроса, Рембрантови женски потрети, Маркесова „Љубав у доба колере”, Толстојева „Ана Карењина”, Шекспирови „Ромео и Ђулијета”, келтско предање о Тристану и Изолди итд. Тако и филмови „Сјај у трави”, „И Бог створи жену”, „Љубав и мода”, „Ени Хол”, „Менхетн”, „Љубавна прича”, „Јесен у Њујорку”, „Девојка за збогом”, „Девојка коју сам волео”, „Море љубави”, „Један човек и једна жена”, „Љубав у Барселони”, „Мостови округа Медисон”, „Љубав у Венецији”, „Девојка” Пурише Ђорђевића... И велелепна проза: „Добар дан, туго” и „Известан осмех” Саганове, Ремарков роман „Небо нема миљенике”, „Лолита” Набокова, Кундерине „Смешне љубави”, Шлинков „свежањ” „Боје растанка”, Гетеови „Љубавни јади младога Вертера”, Зилахијево „Самртно пролеће”, Лазаревићева „Швабица”, „Норвешка шума” Муракамија, Грендалова „Тишина у октобру”, Капорова „Уна”, Фицџералдов „Велики Гетсби”, Бегбедеов роман „Уна и Селинџер”, „Човек и жена” Тонија Парсонса, „Музеј невиности” Орхана Памука, „Гвоздена завеса” Весне Голсворти – до „Љубавног живота” Црује Шалев. Незаобилазне, прекрасне песме изаткали су, поред осталих, Бајрон, Петрарка, Тагоре, Неруда, Хајне, Мајаковски, Љермонтов, Рилке, Превер, Китс, Буковски, Ахматова, Јејтс, Гаљчински, Десанка, Ујевић, Матош, Драинац, Весна Парун, Мика Антић, Сима Пандуровић, Ђура Јакшић, Тин Ујевић, Бранко Миљковић, Лаза Костић, Бранко Радичевић, Васко Попа, Стеван Раичковић, Бодлер, Јесењин, Шантић, Рембо, Црњански, Дучић, Ракић, Дис, Давичо, Бећковић... То је само мајушни, незнатни илустративни исечак корифеја љубавних таласа, инспирација и тема. По укусу потписника овог текста. А „човек без љубави јест музикално оруђе за неукога човека”, пише Ј. С. Поповић.

Љубав из рачуна, користи, злоупотребе другог, или из амбиције, милосрђа, из сâмог вапаја за љубављу, из немира, очајања, досаде, жеље за променом, из страха, из похоте, из нужде, због потребе за децом, односно из естетских разлога, из хира, моде, или из пријатељства, из пуког случаја, блуда, из заблуде, платонска љубав, друге. „Тако је мало љубави. Ко уме да воли, не би требало ништа друго да ради”, казао је Душко Радовић.

Има ли уопште основа да се претходна, насумице разастрта палета „доживљаја” назове љубављу? Или је увек реч о мешавини емоција, нагона, разума и стицаја околности, па и скривених, „задњих мисли” и намера? Уз превладавање једне, односно паралелно више струја међу поменутим. Стога, да ли је једина прâва љубав – љубав „из ничега”, она беспрекорно чиста, апсолутна опчињеност, занесеност, из чежње да се буде с одређеном особом без посебног, јасног, видљивог, односно (из прикрајка) разумљивог разлога, „без остатка”. Која не тражи ништа, а све пружа. Луда, бескрајна, фатална. Дешава ли се тако нешто некоме негде? „Зар може бити љубави без жртве?”, пита Л. К. Лазаревић.

Али као да с почетка партнерске идиле или, пак, једноставног љубавног спајања – ипак мора нешто „кренути”: одређени импулс, слутња, идеја, можда и одлука, апстрактна. Опет, најчешће поглед или/и глас. Или можда ход, коса, торзо. Највише очи. Топлина, боја, дубина њихова. Уз одређени израз, мимику. А и осмех, повезан са очима: двострука драж запљускивања нежношћу. Није посреди (само) естетика у изворном смислу. Више симпатичност, сродност по нечему. Можда нека особена, духовна веза на помолу. Наговештај склада. Праћена одређеном причом, шармом, покретима, личном енергијом у преплитању. Активна, продорна, разарајућа – или она дискретна, некако у сенци.

Шта год да је долична, узбуђујућа љубав „с покрићем”, колико год та ватра горела или тињала, она је узвишени празник духа и тела, ода животу, предах и брана невољама и непогодама разним, извор сећања и антитеза умирања. „Слепило” за (све) друге и друго. У одсуству такве љубави, мало шта има смисла. Можда само потомство и стваралаштво – а и они су самосвојна љубав. И када је посреди туга и патња због неке љубави ишчезле, љубави прошле – та минула љубав у нама остаје. Као споменик радости живљења, макар као носталгија, бар као успомена да смо волели или/и били вољени.

Срећу ли се љубави без страсти? Да, превасходно као одраз темперамента актера. Тиха, отмена, сведена љубав, смерна и постојана, често наглашено романтична. Виђао сам и љубави без много речи, лишене громопуцатељних комплимената, обећања. Ипак, љубав прожета страшћу, ако јој та страст није искључиво својство – колико год опстала – комлетнија је, неупоредиво памтљивија, магичнија, блиска истинитој бајци. Опијајућа. На небу и на земљи, у исти мах.

И немојте тражити да љубав буде симетрична, (под)једнаке, приближне јачине и лепршавости из оба смера. Личности су различите, не очекујте превише. Уосталом, важније је волети него бити вољен. Не штедите се, љубите пуним срцем. Притом, свако емотивно узвраћање је огроман добитак. У љубави, нипошто не бројте „заслуге” и „поене”. Нема силе у љубави, она сâма је сила моћна! Свака принуда је страна аутентичној љубави. Временом се све избистри, изађе на видело, како-тако – устрептало или равнодушно. Победа или пораз. Пресудно је да сте, кад је требало, када сте (се) тако осећали, пружили целог себе; кајања ће бити једино ако тô нисте бар покушали. Борите за љубав. Исход је неизвестан али је можда и у томе оно људско, величанствено. Живо и покретно. Нема шема, рецепата. Јер, у току је, пред вама је ваш живот, један, једини. Он зависи како од нас/вâс, тако и од околности на које мало можете да утичете. Укључујући мотиве и циљеве других. Зато, негујте опуштање и делање, душом и телом, никако препуштање стихији! Љубав није ни математика, ни логика. Пре шах, чак рулет, ризик, филован психологијом.

Позната су нам изворишта, путеви и крајеви потока, река. Док су врêла, ход, меандри и „места” увирања љубави обично непрозирни, па и тајновити. Но, неспорно је да је љубав, подлога, сјај и врхунац, узрок и језгро људског живота. Можда и онај најважнији простор среће.

„Треба волети да бисмо се свикли на опасност да због тога патимо. Треба те много волети да бих остала способна да од требе болујем”, записала је М. Јурсенар.*Професор Правног факултета Универзитета у Београду

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa

Коментари2
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Petar
Mora se, ipak, priznati da: Covek voli da bi bio voljen.
Petar, Zemun
Poezija se mnogo pominje, mnogo manje čita, a skoro uvek se poigrava sa realnošću i racionalnošću. Poeti najviše pišu o stvarima, koje im manjkaju. Kao da žale u svojoj depresivnosti i nesreći i kao da su prestali da traže ljubav i da se bore za "njene nedostižne čari". Kad sam ovako negativan ne mislim da prave poezije nema već samo tvrdim da je veoma retka. Poeta mora znati da peva i govori o najfinijim ljudskim osećanjima bez floskula, kao što je "tanani fluid".

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.