Архитектонске игре у Крагујевцу

Прилика да Србија добије Музеј историје своје војске указала се управо сада у Крагујевцу. Инвестирањем државе у изградњу нове Палате правде у Крагујевцу, која је реализована као архитектонски концепт ван централног језгра града, прилагођен савременим потребама и функцији правосуђа, града и државе, пружила се јединствена прилика да се објекат некадашњег Окружног начелства доскора зграде Основног и Вишег суда у Крагујевцу усмери ка теми Музеј историје Српске војске. Зграда суда је грађена у периоду од 1902. до 1904. године, према пројекту уваженог колеге Николе Несторовића (1868–1957), једног од најзначајнијих архитеката у Србији тог времена. Грађена је као репрезентативни објекат, с низом рељефних, декоративних и архитектонских украса и орнамената на фасадама. По својим архитектонским и ликовним одликама, ова зграда се везује за европске архитектонске приступе из прве половине прошлог века (Несторовић је студије архитектуре завршио у Берлину), стилски припада еклектици и бечком сецесионизму и спада у ред најзначајнијих јавних грађевина из прве половине 20. века у Србији.

Зграда окружног суда и начелства у Крагујевцу утврђена је за културно добро – споменик културе Решењем Завода за заштиту споменика културе Крагујевац бр. 125/1, од 5. маја 1969. године, а категорисана као добро од изузетног значаја 7. априла 1979. године, Сл. гл. СРС број 14/79.

Након извршене примопредаје овог објекта, уместо овакве или сличне иницијативе у крагујевачким медијима су се појавиле изјаве званичника уз наводне аргументе да ова зграда није грађена за другу намену и да је град Крагујевац стога принуђен да је и даље користи за административне потребе. Те неосноване тврдње и нестручне изјаве, нажалост, немају упориште у пракси, баш као ни наводни ставови службе заштите, да се код оваквих објеката приликом њихове обнове не смеју интегрисати нови архитектонски слојеви.

Подршка за обнову наслеђа и њихову поновну употребу као објекти културе одавно представља један од проверено добрих путева за афирмацију наслеђа, посебно ако се ради о објектима у старим градским језгрима. Кроз историју грађења јавних објеката забележени су различити примери адаптација и пренамена административних зграда у музеје, а један од најзначајнијих и првих у низу (1879), из овог тематског оквира је адаптација Управне зграде Арсенала у Дрездену (тада дела територије Немачког царства) која је само неколико година по изградњи већ доживела адаптацију у Војни музеј пробијањем унутрашњих преграда и облагањем прозора са специјалним непрозирним материјалима. Њена нова ремоделација је извршена у 2011. са адаптацијом и интеграцијом нових слојева и функција, у облику оштрице која симболично најављује нову еру у промоцији оружаних снага Немачке.

Ако би се тражио ваљани разлог за иницијативу за успостављање Музеја историје српске војске у Крагујевцу, одговор би се лако нашао у војним и историјским списима у којима је забележено да је управо ова зграда у време Великог рата била у функцији објекта у којем је била смештена Командa Српске војске.

Две фигуре, „Правда” и „Закон” које се налазе на крајевима кровног венца бившег суда биле би и даље у теми нове функције, јер се правдa и закон у односу на поступањe српске војске кроз историју никада нису доводили у питање. Српска војска заслужује овај простор јер је своју праведност и част доказивала толики број пута да би јој ова палата била мала за приказивање свих догађаја кроз њену храбру и часну историју, али би јој свакако пристајала, посматрајући посебно као могућност за промоцију великог успеха наше војске с почетка 20. века против Аустроугарске, и команде војском која се одвијала управо из ове зграде. Приметно је и да орлови и круна на атици додатно красе објекат не мењајући њихову симболику кроз време, уклапајући се тако и у могућу нову намену Музеј српске војске, као државни симболи које би држава с представом о својој војсци кроз векове овде могла с поносом представити.

Споменик Војводи Путнику и Музеј историје српске војске (након спроведеног конкурса) као део јединствене амбијенталне целине би био могући сценарио за реализацију уколико би председник Србије Вучић уз надлежна министарства подржао ову иницијативу. У противном би била пропуштена историјска за представљање историје српске војске и која би се, по свему судећи, завршила пребацивањем столица градских чиновника из зграде садашње општине, уз пренамену ове зграде у нову-стару општину.

То би заиста било непримерено, баш попут награђених решења на конкурсу који је град Крагујевац недавно путем конкурса наручио за Војнотехнички завод у којима је у графичким прилозима приказано укидање фабрике „Застава оружје” (без опредељења града за нову локацију и обезбеђених инвестиција за изградњу нових објеката фабрике), укидање „Енергетике” (такође без опредељене нове локације и инвестиција за изградњу нове топлане), уз првонаграђено решење којим се предвиђа рушење и поновна изградња заштићеног димњака као и изградња нове подземне етаже испод заштићених објеката (из периода владавине Милана Обреновића), уз такође њихово рушење и поновно грађење, само зарад добијања веће висине изложбеног простора постојећих заштићених објеката.

Потребно је истаћи да такви приступи обнови наслеђа нису подржани ни у далеко богатијим државама, пре свега услед енормно увећаних трошкова обнове која се с таквим решењем вишеструко увећава у односу на приступе доградњи или надградњи наслеђа, што је о главни разлог да се такав модел обнове у светској пракси с разлогом и не примењује. Конкурс за адаптацију и доградњу зграде Окружног начелства у Музеј историје српске војске могао би се одржати уз подршку Министарства културе и спровођење у сарадњи са светском асоцијацијом архитеката, чиме би се његов значај додатно промовисао на интернационалном плану, а грешке у одлучивању о решењима попут ВТЗ1 за приступ обнови наслеђа унапред избегле.
(Аутор је научни сарадник)

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa