Пољаци зазиру од Немаца и Руса

Средином протекле недеље на тргу „Пилсудски”, једном од централних у Варшави, почела је реконструкција прелепе палате „Саксон” из 17. века, тешко оштећене у хаосу Другог светског рата. Обнова као обнова није толико угрејала атмосферу међу Пољацима колико подсећање на то ко је уништио поменуто здање, као и многа друга, и одвео у смрт милионе њихових суграђана. Уз то, пољска јавност подељена је око тога да ли средства за реконструкцију треба издвојити из домаћег буџета, или посао финансирати парама од одштете из Другог светског рата. Наравно, реч је о временима када су Немци, вођени нацистима и Адолфом Хитлером, уништавали све пред собом, а Пољска им се, на несрећу, међу првима нашла на путу.

Јарослав Сели, заменик пољског министра за културу овако је објаснио дилему: „Немачка је спремна да симболичким гестовима разреши важна питања моралне природе. Можда би они били вољни да питања ратних репарација регулишу на овакав начин, али реч је о далеко озбиљнијим стварима, о нерешеним билатералним односима на релацији Немачка–Пољска и ми свакако не можемо да пристанемо да се таква питања тек тако скину са дневног реда”.

Други светски рат (1939–1945) одавно је окончан. Барем званично. Ипак неспоразуми између две велике европске земље још нису сасвим рашчишћени. По многима, претензије Немаца ка Пољској никада нису сасвим усахле. Напротив, како тумаче у Варшави, Берлин у околностима рата у Украјини, а и захваљујући променама моћи у свету, увелико планира специфичан статус не само за Пољску него и за друге државе на истоку континента, а које стоје у граничном појасу између Немачке и Русије.

„Још од 1990. и реунификације стратешки циљ Берлина је да за Немачку приграби територије за које сматра да јој историјски припадају, а које су тренутно у оквирима Пољске државе, као и да контролише цео појас земаља које је одвајају од Русије”, изјавио је ових дана Адам Глапински, први човек Националне банке Пољске и закључио: „Немачка визија будуће Европе подразумева сарадњу две империје: руске и немачке, са земљама смештеним између, под једнаким политичким и економским утицајем два поменута џина.”

Подсећања ради, Варшава је уочи Другог светског рата остварила суверенитет над појединим немачким територијама, посебно на њеним источним деловима који су током историје често прелазили из руке у руку две исконски супротстављене земље. По окончању рата део ових територија дат је Пољској у виду репарација и као компензација за пољске делове које је тадашњи Совјетски Савез укључио у своје границе, а које су потом (и данас су) постале делови Белорусије и Украјине. Етнички Немци протерани су са поменутих територија да би их замениле придошлице са пољским националним предзнаком.

Крај Другог светског рата није означио и крај анимозитета међу појединим државама на Старом континенту. Бурна прошлост препуна великих сукоба и још већих патњи никада се није сасвим преселила у историјске уџбенике или у музејске поставке. Напротив, били су довољни и најмањи инциденти па да страсти поново узавру. Једнако код победника као и код побеђених.

Предстојећи глобални слом који се једнако надвио над главама и оних који су до сада снагом оружја исписивали странице историјских уџбеника, и оних који су морали да трпе туђу величину, као да је поново покренуо стара непријатељства. Пољска није изузетак. То је посебно могло да се уочи од онога тренутка када је у суседној Украјини дошло до отвореног сукоба две данас војно најмоћније силе – САД и Русије.

Сазнање да власти у Кијеву неће моћи да одрже земљу у оном облику у којем су је затекле отворило је у Пољској многе апетите. Имајући у виду већ наведени податак да је део овдашње територије својевремено предат у украјинску надлежност, јасно је да је позорница за нове сукобе увелико постављена.

Будући да нису били довољно моћни да се сами „позабаве” Украјином, у Варшави су се у потпуности окренули НАТО-у, тачније – Американцима. Тешко је данас у Европи пронаћи земљу која је толико стала уз тзв. Запад, а против Русије чија војска је пре 77 година ослободила од Хитлерових нациста.

У тој игри Пољаци могу да истакну своје право на повратак одузетих им територија, али тешко је веровати да би све прошло без сличних аспирација од стране Немачке. Да ли ће у овом случају деловање Американаца бити усмерено на задовољавање пољских аспирација, или ће превагнути жеља да се помогне главном ослонцу у Европи остаје да се види. Како год било, евентуални крај рата у Украјини неће ни изблиза означити и крај несугласица на Старом континенту.