Берлускони поново у политичкој трци

Како ли се само смејао док је читао наслове у новинама који су га пензионисали, слали у политичку, али и физичку смрт, годинама уназад стављали тачку на његову каријеру. Смејао се и када су писали да се, оболео од короне, неће извући. Говорио је да му главе могу доћи само младе жене. „Вратићу се”, поручује и сада Силвио Берлускони.

Четвороструки италијански премијер ће се у осамдесет петој години кандидовати за место у Сенату покушавајући тако да се врати тамо одакле је прогнан. Избори ће бити одржани крајем септембра, а биће то његов повратак после девет година одсуства из политике након што је присиљен да се склони са јавних функција јер је осуђен 2013. за пореску превару. Медији ових дана брује о његовом повратку  у политику.

Суштински, он политику никада није напуштао. Када се то деси, верују многи, знаћемо да више није међу нама. У међувремену овај италијански маг о којем је написано обиље текстова и књига, снимљено много филмова и документараца, опет оно што је до јуче било фантазија претвара у решење кризе у Риму. Његова алијанса („Форца Италија”, „Лига”, „Браћа Италије”), ако је веровати анкетама, има велике шансе да освоји нове изборе, а предводница десничарске странке неофашистичког порекла „Браћа Италије”, Ђорђа Мелони усели у Палату Киђи – зграду италијанског премијера.

Закулисне игре за трпезом у његовој вили „Гранде” ускратиле су подршку три главна партнера претходној влади националног јединства (у којој је била и Берлусконијева „Форца Италија”). Марио Драги је поднео оставку, а Италија се непланирано поново нашла пред превременим изборима. Ето његове шансе да истицањем прве жене у кабинету Кавалијере сложе коцкице још једне владе.

Тешко да би други политичар, осим можда филипинског „краља” Родригеа Дутертеа, преживео оно кроз шта је прошао Берлускони да би у деветој деценији, затегнутог лица и препознатљивог шармерског осмеха опет ковао повратак. То могу само Арнолд Шварценегер и Берлускони.

Иза њега су остала два тумора, операција срца, на десетине судских поступака, правоснажна пресуда за утају пореза, партијске издаје, разводи, афере, завера Обаме, пензионисање Ангеле Меркел и осуђени Никола Саркози, свргнути Марио Драги. Имао је више од 2.500 судских наступа у 106 суђења праћених трошком од 200 милиона евра.

Берлускони је још прошле године указивао да је незасит када се канио да пет година млађег председника државе Серђа Матарелу пошаље да пеца да би он крунисао своју каријеру у Квириналу – као председник Друге републике. Матарела је ипак тада остао, али ево Берлусконија опет – кроз Сенат.

Са билборда и мурала поручује да је ту да би сви били срећни. Огромну пожртвованост његова машинерија поткрепљује наводним притисцима чак и изван партије да се Кавалијере врати на јавну сцену. О том притиску и новој жртви причао је недавно и он на радију РАИ. Берлускони је ушао у политику пре три деценије да би заштитио своје пословне интересе након што је његов политички ментор Бетино Кракси побегао у Тунис. У сукобу с ривалом, а сивом еминенцијом италијанског левог центра, бизнисменом Карлом де Бенедетијем, морао је да искористи политичку арену зарад опстанка и раста своје империје.

Берлускони није Италија, како он то мисли, али је ипак истина да и даље постоји немали број Италијана којима се свиђају његове песме. Кажу да има глас попут Синатре.  Привлачи присталице када год нешто проговори. Било да пева било да прибегава шалама на свој рачун, позива телефоном бираче на „бунга-бунга” забаве, говори о срећи, штити животиње, изиграва плејбоја, јавности показује своје нове, пола века млађе девојке, објављује текстове о себи у својим медијима где се размеће достигнућима називајући себе херојем слободе који је ушао у политику да би Италију ослободио ауторитарног режима, комуниста, потом популиста и демократа. Наравно да не помиње пресуду због пореске преваре због које је протеран из Сената или актуелно суђење због подмићивања сведока у случају малолетничке проституције на његовим чувеним забавама. Не хвалише се ни блиским везама с администрацијом Џорџа В. Буша којег је подржао у инвазији на Ирак.

О томе ко је Силвио Берлускони остале су недоречене све објављене биографије. Тачка није стављена. Ако успе у новом подвигу опет ће неки биограф згрнути огроман новац на његовом лику пишући о томе како је успео да заведе Италију да га опет бира. Био би то невероватан успех за човека који је постао премијер 1994. године, када је већина актуелних светских лидера једва имала возачку дозволу. Био би то уједно и њихов огроман пораз. Огледало елите која је, позивајући се на вредности као суште супротности оних наведених у Берлусконијевој радној биографији, успела да европски народ доведе у кризу гору од оне од које су их он и слични њему спасавали пре 30 година.