Неспоразум Срба и Хрвата

На недавно одржаном европском првенству у фудбалу, хрватска репрезентација имала је своје симпатизере и у Београду. После тога није било велико изненађење кад се испоставило да тенисер Марио Анчић има своје поштоваоце. Навијало се за Хрвате у фудбалу, наравно, онолико колико може да се навија за репрезентацију било које друге земље: без много осећања, али с поштовањем за екипу која има квалитет. Ипак, кад су у четвртфиналу Хрвати изгубили, једнако су се смејали и аплаудирали не само „навијачи” Турске (или боље речено: они који су навијали против Хрватске), него и они који су до тада имали симпатије за „ватрене”.

Тај чудан, парадоксалан однос према западним суседима, са крајње емоционалним амплитудама, није резервисан само за спорт. Тамошња туристичка организација објавила је, рецимо, да је на њиховом приморју боравило преко 100.000 гостију из Србије. Истовремено, овдашњи економски показатељи говоре да је куповина производа широке потрошње који долазе из Хрватске опала за петину. Тешко је веровати да су Хвар, Брач, Истра, који као и цео тај део јадранске обале важе за скупље од конкуренције у Грчкој и Турској, својим ценама привукли српске туристе. Стручњаци, пак, тврде да мањак новца у српском џепу није разлог због којег „бајадере” и „Подравкине” супе остају недирнуте у рафовима. Продаја тих и осталих производа, по првим тумачењима, сведена је откако је Загреб признао косовску независност.

Та неуниформисаност у односу грађана према западним суседима делом се може сматрати и као последица политике коју је Србија водила према Хрватској претходних осам година, као и нормализацијом односа између Београда и Загреба. Но, о каквој нормализацији и о каквој је политици реч?

Однос највиших званичника Београда према Загребу од 2000. до ове године заснивао се на некој врсти политичке (не)коректности, па и некој врсти подређености у односу који би требало да буде партнерски. Испољена је коректност према интересима, пре свега економским, хрватске државе (у Србији ради више стотина хрватских фирми, у Хрватској ниједна српска), коректност према жртвама које је поднела за време ратних сукоба (Борис Тадић се прошле године извинио грађанима Хрватске којима су несрећу донели припадници српског народа), док су сва спорна питања која су се дотицала заједничке прошлости или прећуткивана или пребацивана на такозване ниже нивое. Резултат такве политике је робна размена између две државе вредна око 400 милиона долара за пола године, несметано кретање људи, културна размена (српски издавачи објавили су дела бар десетак хрватских аутора), па и то што није никаква саблазан навијати за Хрватску насред београдског Трга Републике.

Та је државна политика некоректна утолико што су се спорна питања из прошлости морала покренути, уколико је и Београду и Загребу јасно да жртве постоје и на српској страни. То се пре свега односи на погинуле у хрватским војним акцијама, као и на Србе који су избегли из Хрватске током и после рата, њих готово 400.000, како тврди „Веритас”. Да то изазива политичку затегнутост сведоче оштре реакције хрватских званичника на изјаву Вука Јеремића (који је у Загребу у мају подсетио домаћине на злочине над Србима), као и недавне реакције на Тадићев захтев за извињење због страдања Срба. Да ли ће се погоршати односи између Београда и Загреба уколико Србија на највишем нивоу постави питање државних мера којима Хрватска онемогућава повратак прогнаних (од неиздавања докумената до тајних потерница)? Хоће, али само привремено. Пре него што доспеју до кандидатуре за ЕУ, и једна и друга земља мораће да докажу своје „добросуседске односе”.

Да би омогућио права својих сународника, Београд не може да рачуна на помоћ међународне заједнице и у том смислу мало ће бити од помоћи чак и од евентуалне казне Анти Готовини и његовим сарадницима у Хагу. У Хрватској, као и на Косову, практично је извршено етничко чишћење. Оно не би било могуће да није постојала прећутна сагласност Запада. Да је другачије мало је вероватно да би Бенита Фереро-Валднер, комесар ЕУ за међународне односе, могла да изјави да је „ЕУ чврсто уверена” да Косово „има перспективу европске интеграције”. Хрватска нема перспективу: она се већ налази на путу европских интеграција.