Самопоуздање Србије – изазов за Хрватску

Односи између Србије и Хрватске, који су се након политичких промјена у обје земље (од 2000) поступно побољшавали, захладили су због хрватског признања Косова у марту ове године. Хрватска се влада нерадо одлучила на то признање, против којег су били представници Срба у тој земљи, али и неки моћни хрватски бизнисмени. Признање Косова било је у функцији остварења стратешког циља хрватске вањске политике – уласка у НАТО и Европску унију. Иако је Београд за Хрватску важнији од Приштине, он (сасвим разумљиво) није важнији од Брисела и Вашингтона. За кооперативност, Хрватска је награђена формалном позивницом у НАТО и априлском посјетом америчког предсједника Загребу. Ни једно ни друго није у Београду примљено са одушевљењем. Притиском на Хрватску (као и на неке друге у сусједству) Америка је настојала учврстити своје присуство на Балкану, како би избјегла евентуална изненађења. То се догађало у увјетима у којима је Србија ипак постигла и неке успјехе у лобирању против признања Косова у одређеним земљама Европске уније и НАТО-а.

Хлађењу српско-хрватских односа допринијело је и то што је у мају ове године Хрватска одлучила наставити процес против Србије пред Међународним судом правде, иако зна да су јој изгледи за успјех мали.

Дуготрајно оклијевање око формирања нове српске владе у Загребу је створило додатну нервозу. Хрватски премијер Иво Санадер изградио је у прошле четири године добре односе с Војиславом Коштуницом, па би се чак могло рећи да је прижељкивао да Коштуница остане на власти.

Демократска странка Србије и ХДЗ су идеолошки и политички блиске странке, па таква врста солидарности не треба никога изненадити. На комбинације које су се појављивале непосредно након избора, Загреб је гледао с опрезом. Најава да би радикали могли формирати владу више је узнемирила пријатеље Србије него оне хрватске националисте чија је политика већ по дефиницији антисрпска. На први је поглед парадоксално, али на други логично да су управо радикални хрватски националисти прижељкивали такав исход. Радикалска би влада успорила путовање Србије према Европској унији, а у Хрватској би ојачала екстремну десницу, којој након слома Хрватске странке права није преостало друго него да се окупља на фудбалским утакмицама и концертима Марка Перковића Тхомпсона. Побједа радикала у Србији створила би нови алиби за политику „обране националних интереса” у Хрватској – и то управо у тренутку кад захтјеви за обраном националног суверенитета звуче све мање увјерљиво. У сјени очекиваних проблема које би евентуална радикалска влада имала са Бриселом, Хагом и Вашингтоном, Хрватској би се (лакше) шта „прогледало кроз прсте”.

Из истог разлога, хрватски су националисти хапшење Радована Караџића дочекали без ентузијазма. Одмах су упозорили да је Србија дужна изручити и Ратка Младића и Горана Хаџића, те да не долази у обзир да она уђе у Европску унију истодобно с Хрватском. Ово посљедње није само неко симболичко питање. Кад постане чланицом ЕУ, Хрватска ће добити нове могућности утјецања на српску политику – већ и због тога што ће за (каснији) улазак Србије у Унију требати и сугласност Загреба. Поврх тога, суђење Караџићу би могло скренути пажњу на неке аспекте хрватске политике у деведесетим, а тиме и на садашњи однос службеног Загреба према тој политици. Ако ништа друго, то суђење ће нас присјетити да је Радован Караџић с лакоћом стварао споразуме с главним Туђмановим представницима у Босни и Херцеговини – примјерице, с Матом Бобаном.

Нови – одлучнији – тон који из Београда долази према Загребу, изненадио је хрватску политичку јавност. Он показује да нова српска влада вјеројатно има и самопоуздања и воље да отворено постави и она питања која досад службени Београд (из разлога политичке коректности, али и зато што није имао озбиљне савезнике) једноставно није могао поставити. Остаје да се види хоће ли Хрватска на ту нову ситуацију одговорити новом политиком, или ће задржати садашњу и рискирати да буде све мање увјерљива. 

Др Дејан Јовић је професор међународне политике на Универзитету Стирлинг у Шкотској, и аутор књиге „Југославија – држава која је одумрла” (Београд, 2003)