Доајен адвокатуре у грађанском праву

Прошле седмице напустио нас је Борислав Борозан, један од најпознатијих српских адвоката парничара двадесетог века.

Рођен је 1939. године у Мостару, који заувек напушта 1941. бежећи од усташког покоља. После завршене гимназије и Правног факултета у Београду, средином шездесетих година постаје адвокатски приправник.

Адвоката и адвокатских приправника тада је било мало. Адвокатуром су се најчешће бавили синови адвоката и многим младим правницима та професија није била посебно привлачна. Премда у његовој породици није било правника, Борислав Борозан решио је да успе управо у адвокатури. На почетку каријере бавио се и кривичним правом, али временом се определио за грађанско, у ком је достигао своје професионалне врхунце.

Рано се одлучио да изгради сопствени стил и начин рада. Основно обележје његовог метода било је ослањање не само на правничко знање, већ и коришћење литературе, песништва, изрека мудрих људи, као додатног убојитог оружја.

Иако адвокати своје ораторске вештине по правилу показују у кривичним поступцима, Борислав Борозан је своју елоквенцију и ерудицију пренео у парничне суднице и пре свега у своје правне савете. Почев од седамдесетих година прошлог века, сваког понедељка, среде и петка у јутарњем програму радија „Студио Б” одговарао је на питања слушалаца. За генерације Београђана био је неизоставни део јутра, уз Душка Радовића и Ђоку Вјештицу, па их и писац ових редова памти из својих школских дана.

Његови савети били су мање чувени по свом правном сегменту, а много више по ономе што је следило, а то је било мало филозофско или чак песничко разматрање спорне ситуације. Често је био принуђен да неком слушаоцу или клијенту саопшти да ће изгубити парницу, да мора да се исели из стана, да су исцрпљени сви правни лекови, али је увек настојао да људе охрабри, подржи, утеши.

За обичног човека познати адвокати су кривичари, јер њихови случајеви и брањеници привлаче пажњу медија. Борислав Борозан је ту изузетак. Заступао је у обичним, свакодневним споровима, његови клијенти нису биле јавне личности нити су у питању били процеси милионске вредности, али за њега се једноставно знало.

Био је велики Београђанин, али и поносни Херцеговац, горд на своје порекло, и увек спреман да се у разговору у трену „пребаци” на милозвучну мостарску ијекавицу.

Остао је до краја одан свом позиву и својим принципима, а пре свега својој породици. Иако је претрпео и смрт ћерке, наставио је да ради и заступа, а данас његовим стопама иде његов најмлађи син, као адвокат у Београду.