Где ће се водити будући велики рат

„Стратешки циљ САД је да балканизују Евроазију и претворе цео регион у лагану мету за своју колонијалну политику”, изјавио је недавно Николај Петрушев, секретар руског Савета безбедности. „У свему томе НАТО је само играчка у рукама Вашингтона и увек је спреман да покрене рат на истоку Европе. Претварањем ових крајева у простор стално сукобљених земаља поменуте би лако претворио у лутке-државе сличне данашњој Украјини. То је дугорочан амерички циљ”, закључио је високи руски војни званичник.

САД немају снаге да истовремено воде два рата. Поготово ако би им противници били Русија и Кина. Није толико у питању удаљеност могућих фронтова од америчког копна, већ спознаја да у овим ратовима западна војна сила не би могла да рачуна баш на превише савезника. Наиме, политика Вашингтона у тој мери је искључива да права, природна савезништва, једноставно, не долазе у обзир. Прихватљиво је тек потпуно покоравање и ништа мање.

У овом тренутку у Европи је доста оних који су спремни на улогу послушника, али економске околности више не дозвољавају такво понашање. У евентуалном међусобном дељењу мука, нема сумње да би Американци за себе задржали статус неприкосновеног „лидера који мора да мисли”, а самим тим да у неку руку буде повлашћен, док би другима било препуштено да се сналазе како сами знају.

Како преносе западни медији, Балтичке земље и Пољска већ су прихватиле такву своју нову улогу, у потпуности се препустили вођству трансатлантског савезника и упорно траже да на њиховим територијама буде стационирано што више америчких војника. Друштвена ограничења и још понешто из свакодневице што би такви аранжмани несумњиво узроковали, стављена су у други план. Нешто попут добровољне окупације...

Страх од Русије, неутемељен или не, није код поменутих пробудио жељу да се сами супротставе евентуалној наступајућој мори. Напротив, све се препушта Вашингтону и Бриселу. Уосталом, у њихову касу сваке године одлази 2 процента од домаћег буџета званично намењених за функционисање НАТО-а.

„Системи ’Химарс’, савремена радарска опрема, то је оно што је неопходно како би одвратили Русију од напада”, каже генерални секретар за одбрану Естоније.

Његов колега из Литваније тражи већу финансијску помоћ. Пољаци убрзано јачају и ваздушне и копнене војне снаге. Наравно, и они се опремају углавном производима америчке индустрије наоружања. Без сумње, у овом тренутку, посао оружара са западне стране Атлантика један је од најуноснијих.

Европљани, посебно они смештени ближе руским границама, доспели су у неугодан положај, између осталог, и безусловним покоравањем захтеву САД да залихе наоружања које су поседовали, а које су се услед „дуготрајног мира на континенту” опасно истањиле, испоруче војницима украјинског председника Володимира Зеленског.

Према писању медија из земаља источне Европе, овде схватају да у америчким Конгресу не постоји унисоност у вези са слањем додатних трупа на Стари континент (овде их је сада око 67.000). Тако да и уобичајени апел по којем је „неопходно Москву држати што више на дистанци”, све више почиње да звучи као празна жалопојка.

Нема сумње да америчко руководство сматра да би најбољи сценарио за њих било претварање целе источне Европе у ново велико ратно поље на које би потом пласирали производе своје војне индустрије. Тога су свесни и у Европи, али су свесни и чињенице да би свако противљење таквој политици било од стране Вашингтона оцењено као побуна коју треба хитно угушити, највероватније изазивањем неког великог инцидента за који би потом била оптужена Русија.

„Претварање Евроазије у простор на којем бесне ратови, чиме би и овдашње државе биле претворене у колонијалне државе сличне данашњој Украјини, дугорочан је циљ Запада”, изјавио је недавно Николај Петрушев, секретар руског Савета безбедности. „При томе, цео међународни војни савез (НАТО), са својих 30 чланица, стављен је у службу само једне земље, Америке”, закључио је.

Стављајући се безрезервно на страну прекоатлантског савезника у Европи су се с правом уздали и у долазак америчких оружаних снага. Ипак, у Пентагону о томе нико не размишља, већ поменути „људски фактор” препуштају савезницима у НАТО-у. А овде још увек добро памте два велика рата из прошлог века, као и то како су они окончани.

Ширењем на државе некадашње источне Европе НАТО је своју војну технику већ сместио директно уз руске границе. Ово јасно указује на то где би, по Американцима, требало да се води неки будући велики рат. Проблем је само то што таква сазнања имају и у Немачкој, Француској, Мађарској... и нису одушевљени намењеном им будућношћу.