Прича о лекарима

„Није лако решавати проблеме и то не може свако. Као што дуго и пажљиво бирамо оне који ће правити грешке, тако исто и још одговорније морамо тражити оне друге, који ће те грешке исправљати.” Душко Радовић

Верујем да народно здравље много више зависи од складног, усаглашеног, хуманог односа између лекара и грађана, утемељеног на узајамном поверењу и поштовању, него од велелепних болница и софистициране дијагностикеПосле упознавања са Здравственим извештајем „Штада групе”, код већине разумних и добронамерних људи гарантовано наступа дубока констернација с пролазним губитком моћи размишљања и продуктивног закључивања. Наиме, истраживање је обухватило 29.637 испитаника у 15 европских земаља, рачунајући и Србију. Бројни су разочаравајући и забрињавајући подаци, али истичем само један с далекосежном поруком: само 54 одсто грађана Србије има поверење у изабраног лекара, а само 38 одсто има поверење у лекара специјалисту. И у високоразвијеним земљама Европе (Британија, Француска, Немачка, Холандија, Швајцарска итд.) тај проценат није прихватљив, али је, ипак, значајно виши (63–75 одсто).

Како бих пунобојно дочарао значај горенаведених процената, истичем да је лекарска професија пер се најплеменитија људска активност, а да су лекари, без призвука глорификације, дарежљиви власници најлепших и најкориснијих људских врлина и дела. Они свакодневно морају бити скромни поседници и расадници бар две врсте ауторитета: применљивог знања и будног морала. С друге стране, чињеница је да је у темељу здравственог система и његовог функционисања поверење између болесника и лекара. Оно се, по правилу, врло тешко и постепено стиче, али тренутачно губи, што „захваљујући” стручним грешкама или кршењем етичког кодекса, што упливом бројних спољашних фактора. На пример, текућа пандемија ковида 19 с бројним стручним грешкама и политизацијом рада стручних тела и здравствених институција (укупан вишак смртности од 2020. године износи преко 60.000 људи), додатно је бацило негативну сенку на рад лекара и здравственог система. Наравно, урушавањем поверења између лекара и пацијената неминовно се урушава и сам здравствени систем. И шта сада?

Замагљивање правих разлога наших проблема („Људи не желе истину, желе само сигурност”), вишедеценијски вредносни суноврат, свакодневни колоплет идеолошких и политичких марифетлука, свеприсутни осећај узалудности ангажовања, готово однегована страст за поделама, дугогодишње оглупљивање маса глобализацијом, епидемија самовиђења проблема и самообмана, неолиберално друштво у коме је слобода личног избора недодирљива, популаризација шарлатанства у медијима, растакање традиционалних вредности и тако даље, нажалост, онемогућавају радикално преумљење и оздрављење здравственог система у ближој будућности. Живимо у времену неверовања, свеприсутног неповерења, сумњичавости – где су прогнани хуманизам заменили милосрђе и филантропија. Наш народ би, за постојећу ситуацију у којој су лекари негативно оцењени, сликовито рекао: „Смрдљиво буре и најбоље вино поквари.” Ентузијазам, који је евидентан код значајног броја лекара, довољан је тек да преживимо, али не и да напредујемо и развијамо квалитетан, ефикасан и безбедан здравствени систем.

Поред ових „спољашњих фактора”, бројни су проблеми унутар здравственог система који негативно утичу на квалитет и ефикасност рада лекара, њихову мотивацију и задовољство радом, па и личну сатисфакцију: (не)вредновања рада и резултата рада, одсуство промишљене и дугорочне кадровске политике, неразумевање и одсуство подршке за стручно усавршавање, лоша организација рада, преоптерећеност и мањак лекара, политизација здравства, некомпетентност в. д. директора и управних одбора, мноштво могућих етичких странпутица, озакоњење корупције итд.

Међутим, у Србији се десило „чудо невиђено”: уместо да лекари буду подстакнути овим проблемима и буду корифеји слободне и креативне мисли, академске честитости и промотори моралних вертикала, значајан број њих постали су пропагатори трпељивости и удворичке снисходљивости. Нажалост, већина лекара ове земље дубоку су фрустрирани, разочарани, међусобно удаљени, уморни, запавши у летаргију и ћутање као пасивно саучесништво („У ћутању је сигурност”). У међувремену, занемарљив број лекара, али од великог утицаја, дезавуишу текуће знање и науку, а промовишу интелектуални хоштаплерај. А незнање и заблуде су печат наше судбине, вододелница која води у неповрат.

Сетимо се само колико је било лекара-сличномишљеника у Народној скупштини после првих вишестраначких избора, што јесте био и индикатор поверења у лекарску професију. Најгоре је што су, у међувремену, креативни и исцелитељски ресурси лекара разбијени, маргинализовани, некоординисани или активно блокирани. И шта сада?

Можда немам праве и спасоносне одговоре, али побунити се против (наметнуте) ништине и устоличити очовечење и прометејски пламен су важан део академске културе и етике просвећивања – бар тако учимо своје студенте и млађе лекаре. Фундаментална енергија моћи и утицаја лекара („Ко ће воду зауставити низбрдо”) извире из нашег примарног циља и резултата рада: превенције, залечења или излечења и рехабилитације болесника. То је капитал који је лако оплодити и материјализовати, јер је здравље становништва национални ресурс, као што су природни прираштај или образовање. Чињеница је да је медицинско знање стечено кроз образовање, континуирану едукацији и кроз практичан рад, носећи стуб или чврста константа за који се може ухватити ово уморно, урушено и заостало друштво у коме је култура конзумације, забаве и весеља потиснула хуманистичку културу.

У коначници, таласи стручног и моралног немира ми налажу да истакнем пресудан значај изласка из меркантилног ћутања битних (наших) удружења и институција када је у питању и ова комплексна и осетљива тема: Здравственог савета Србије, Лекарске коморе Србије, Српског лекарског друштва, института и завода за јавно здравље, Одбора за здравље Народне скупштине и бројних удружења пацијената. Граница трпљења, како грађана, тако и лекара, одавно је достигнута у здравственом систему Србије, и то је чињенично а не измаштано стање. Ентузијастично верујем да народно здравље много више зависи од складног, усаглашеног, хуманог односа између лекара и грађана, утемељеног на узајамном поверењу и поштовању, него од велелепних болница и софистициране дијагностике.

Редовни професор Медицинског факултета у Београду у пензији

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa