Ни рат ни пакт

Украјински Донбас је "руски Рур", угљено и челично срце бившег СССР. "Рур" Украјине плус црноморски Крим, чине Украјину источно од Дњепра – "руску". "Руска Украјина" је нека врста верског, културног, па онда и политичког антипода Украјини западно од реке, "старој". Тако, у врло кратком животу украјинске нове државе, када год дође ред да се о нечему важном изјасни – Украјина "пукне". Обично дуж линије обележене током реке Дњепар.

Украјинско "пуцање" по геополитичком шаву њеног сложено сазданог корпуса, најгласније је праснуло с "наранџастом револуцијом" 2004. – када је запад земље покушао да превуче конопац себи на страну. Али, није ишло. Показало се да је "Дњепар" непремостив. Избори за Раду Украјине две године касније, вратили су ствари у стање уобичајене равнотеже. "Рунда 2004" припала је дублу Јушченко-Тимошенко, али ова, 2006, била је зато Јануковичева.

Прошле недеље, фаталистичко дејство украјинског "Дњепра" потврђено је још једанпут. Сада, после годину дана неуспелих покушаја Јушченка и Јануковича – шефа државе и премијера, да један другог саплету ногом око уставних овлашћења. "Проруској" већини у Ради недостајало је моћи да савлада "прозападног" председника, а овоме да за своје одлуке придобије и парламент.

Када су дахћући "пали на трбух", и једни и други су сложно посегнули за ванредним изборима, али шта су на њима добили? Само још једном показану "пукотину", дуж шава непремостивог Дњепра.

Ако је ишта особено при овом последњем проверавању две стране, упечатљива је тишина у којој је саслушан резултат гласања. Као да се овога пута "пало на трбух" већ после пребројавања. А тек треба нешто почети. Јушченко је позвао три фракције, Регионе, Блок Тимошенко и Нашу Украјину, да провере терен за владу. Међутим, ко ће је образовати?

Профитер избора је Јулија Тимошенко, председников компањон из времена маршевања "оранжиста". Има десет одсто гласова више у односу на добијено 2006. Тимошенко још пламти неугаслом енергијом. И даље је чаробница микрофона и трибина. Ипак, није набрала потенцијала да би сама господарила сценом. Њена идеја је да проба и можда поново подгреје већ охладнели занос "револуционарне ствари оранжиста". Пружа руку Јушченку.

Као у сентименталностима далеко од политике, и Јулија је за то да се у име општег "заборави ко је коме шта рекао". То јест – да је Јушченко њу једном већ сменио с места премијера.

Губитник избора је њихов номинални добитник, Јанукович. Премијер је очекивао да ће Јулијини додатни проценти завршити у његовом багажу, а то се није догодило. Јануковичев савезник у коалицији, пребег из фронта "оранжиста" социјалиста Мароз, остао је без улазнице за Раду. Кажњен је за издају. Ту су додуше комунисти (5,4 одсто ), па Литвин…, али колико би дуго такав чамац пловио "Дњепром"!?

Кључ излаза је у рукама председника Јушченка. Не као могућност да се неоспорни вођа лвовске регије врати Јулији, и можда с још неким састави владу "оранжиста", ривалску истоку. Јушченкова прилика је у томе што сада, после довољно проба са изборима, може прихватити да дође за сто, и преговара о политичком споразуму "две Украјине". Рецимо с Ринатом Ахметовим – Татарином који поседује "руски Рур" и командује расположењем Украјинаца Руса.

Ако се не договори, Украјина се може само распасти, а Ахметов жели договор.

Ахметов је шеф фудбалског клуба Шахтјор. Рудари, навијачи Шахтјора, имају мотке, аутобусе, воле да путују и радо учествују у стварању "штимунга", у време одлучивања о питањима за која им се каже да су најважнија. Он је ветеран борбе за трон владара Доњецка, у којој се до трона дошло и преко појединих глава. Сада је то један углађени господин, уз то и национални милијардер. Узима часове, и пошто говори руски, учи и украјински језик. Ахметов је творац... и потенцијални коректор каријере Јануковича. Није "проруски". Није ни "проевропски". Ахметов је и "проруски" и "проевропски" у исто време. Он предлаже да такав паралелни колосек буде и пут Украјине. И чека да му се Јушченко јави поводом тога.