Власт не страхује од тужилаштва

Нећу писати о КиМ. Не зато што нема потребе већ зато што је неукусно стално преиспитивати Устав. Око тако важног питања сагласност је постигнута не вољом политичара већ референдумским изјашњавањем. Пошто би однос према КиМ за домаћу јавност морао бити ствар поштовања закона, хајде да говоримо о закону и његовој неподношљивој лакоћи непримењивања. Ништа у Србији није лакше занемарити од закона.

Да је тако послужиће подсећање на оно што су чланови садашње и многих прошлих влада рекли једни о другима. Не мислим на сочне изразе међусобног презира. У већини случајева су у праву. Мислим на доказе о криминалној прошлости и садашњости супарника које су износили на митинзима и тв-емисијама. Сећате ли се шведских возова министра Илића, оптужби за утајени порез гувернера Јелашића, сумњи у провизије министра Влаховића, веза са криминалом Јовановића или Чанка, мутних приватизација министра Бубала, Динкићевих поклона Хамовићевој банци? Пошто тужилаштво никада није реаговало ни на једну изнету сумњу, ништа што се јавно изговори нема законску тежину. Када грађани тврде нешто слично – или се потуку или заврше на суду.

Ето феномена – реч обичних грађана се пред законом озбиљније схвата него реч оних који по вољи бирача владају нашим животима. Отуда и произилази да је народ пред законом одговоран, али законодавци у скупштини нису. Пословно неспособна лица не могу бити предмет кривичног гоњења, када видим по којој цени је продата наша привреда и уверавања да су незапослени без посла јер су лењи, склон сам да помислим да је то разлог зашто власт не страхује од тужилаштва.

Проклетство коалиционих влада у коме је сваки глас пресудан, обезаконило је јавни живот Србије. Нема тог криминала препознатог пре избора који неће бити заборављен само ако је криминалац потребан за већину. Када олигархије које смо изабрали склопе споразум о подели плена не само да забораве шта су рекли и често доказали о својим коалиционим партнерима већ тврде да успешно сарађују зарад Србије. Како се то може успешно сарађивати са неким ко крши закон, а не бити саучесник, и где је ту Србија, никако да појасне.

Није пронађена идеолошка тема на којој би се влада распала, ни политички мотив због кога би се напустила власт. Разлике око НАТО-а, супротни погледи на правце развоја, различита спољна политика, ништа од тога не нарушава хармонично јединство. Један је камен спотицања – ко ће добити које јавно предузеће на управу и старање. Подразумева се да се највише грабе странке које у програмима заговарају немилосрдну и општу приватизацију. Уколико нечији апетит за преосталом јавном имовином не буде задовољен, власт може да падне.

Лично бих се кладио на Г17 плус. Није политика прљава работа, она је део друштвеног живота, али људи који је воде чине је предметом страха од нехигијенских болести. Честим бруталним доказивањем да за власт закон не постоји, бирачи су научени да напусте веру да може бити другачије. Тако се радници отпуштају, а да нема опасности од бунта, тако се укида бесплатно лечење, а да нема протеста. Свако од нас забринут над својом муком пристаје да буде сам и слаб и да све што га директно не погађа занемарује и умањује. Закон није исти за све, положај у власти рачуна се као олакшавајућа околност која води ка ослобађању, ако уопште и има оптужбе. Ваљао би још један референдум, тема, па рецимо – увођење закона.