Микрокосмос Добросава Милојевића

Ковачица – Више од пет деценија, снагом своје уметничке имагинације, насликао је више стотина уља на платну, картону, лесониту или дрвеној подлози. Сеоски живот, онај негдашњи, из доба детињства и овај садашњи, као врела инспирације претаче у теме, форме, просторна решења, колорит и композицију оригиналне слике света. Добросав Милојевић из Доњег Штипља са падина Црног врха представља се, тако, кроз двадесет уља на платну, овога пута у питомом Банату, у престижном излагачком простору за сваког сликара наивца, у ковачичкој Галерији наивне уметности, чији је почасни члан од 2011. године.

Милојевићев свет доживљаја и предања родног краја, на његовим радовима су, по оцени критике, нуди слике земаљског раја. Занимљивог су иконографског решења, а уз помоћ маште и особеног ликовног третмана, по лепоти се могу мерити са призорима раскошно процветале природе на зидовима египатских, римских и византијских палата или илуминацијама старих персијских рукописа. У стилизованом брдовитом пејзажу је његова сеоска свакодневица: радови у пољу, орања, жетве, чување коза и оваца, јутарњи одласци на њиву и вечерњи повратак с рада, игранке и обичаји – село које нестаје пред налетом цивилизације и миграција у градове.

На крај села

Те „слике у слици”, маштовити призори, са јасно израженим једним догађајем, обилују растињем, расцветалим бокорима цвећа, сунцокрета, различитим формама крошњи дрвета. Ту су и стилизоване фигуре људи, благословених животиња – хранитељки, птице, сеоске кућице, или маштовите полихромне црквене грађевине, често уоквирене ореолима, а крошње дрвета претворене у орнамент подсећају на коралне спрудове – овако уметница Љиљана Којић пише у монографији посвећеној стваралаштву Добросава Милојевића, који  је почео да слика у детињству, док је чувао овце, а да нико људи од знања није веровао да су радови његови. Пре равно пола века имао је прву самосталну изложбу и од тада као сликар почиње да путује, најпре по Србији, затим Европом, а његове слике у свет...

– Моје слике садрже наш крај, црновршки, села по брежуљцима, по падинама, сељачке игранке, свадбе, богомоље... сељачки живот, природу, шуме, пашњаке, овце, људе у раду, у пољу и уопште  Поморавље и Шумадију. Ми смо ту негде између, по средини... Моје најлепше успомене везане су за село, па их је мој прелазак у варош, у једном тренутку, још више пробудио – говори Миленковић, о којем је академик Дејан Медаковић писао да му у низу сјајних самоуких сликара припада посебно место.

„Његове шарене, чисте боје, и спонтана стилизација ликова и природе проистичу из бујне маште и урођене питомости... Јер, Милојевић познаје село до танчина, а кад слика није спутан оним што види, већ открива шта је присутно у његовим сновима... Из пуног срца и душе Милојевић опомиње савремену уметност да њен једини спас није у интелектуалистичком претварању, нити надмудривању, већ у исповедању аутентичних истина.”

Добросав Милојевић је својим оригиналним микрокосмосом у континуитету присутан и на салонима самоуких ликовних уметника и бијеналима наивне и маргиналне уметности у Музеју у Јагодини. За њим је 50 самосталних и више од 200 групних наступа, а за свој сликарски рад добио је више награда и признања од којих се истичу Златна плакета Табора у Требињу, она Откупна на 2. бијеналу наивне уметности и Велика награда 6. Бијенала наивне уметности у Јагодини. Признања су стизала и из иностранства, попут Плакете града Загреба, Интернационалне дипломе из Салсомаггиоре Терме и Захвалнице српско-јеврејског друштва 1990. године у Тел Авиву.