Партизанови Мрњавчевићи

У Југословенском спортском друштву Партизан – као некада када су се Мрњавчевићи отимали о царство. Два су табора у Хумској – један се састао на стадиону, а други га је напустио и разапео чадор у Тениском клубу Партизан.

„Међу се хоће да се поморе” двојица главних „црно-белих војсковођа”. Један је Милорад Вучелић, председник фудбалског клуба, а други Остоја Мијаиловић, председник кошаркашког клуба.

У улози Краљевића Марка, да пресуди на коме је царство, нашла се Агенција за привредни регистар (АПР). Она је Мијаиловићу дигла руку, али Вучелић није дигао руке, већ пресавија табак и наставља борбу да и даље буде на челу ЈСД Партизан.

Зашто је сукоб у „црно-белој армији” достигао усијање? Тим пре што ЈСД Партизан нема стварну власт и више је живо подсећање на то да су се сви данашњи клубови „црно-белих” испилили из истог гнезда, свијеног 4. октобра 1945. у скуту Југословенске армије (тада као секције, а од 1950. као клубови).

Жезло „црно-белих” је у ово време усијано и ономе ко га узме у руке може да нанесе тешке опекотине. А ношење Партизановог бремена сада подсећа на Сизифов посао.

У целом свету, у коме се новац и успех мере заједно на истом тасу, вођење спортске организације много је опасније од држања врућег кромпира у рукама. А Партизан, поред финансијских невоља, што је у нашем спорту као пандемија, последњих година има и кластер-главобољу – заређале су се године без радости.

У пет најомиљенијих екипних спортова код нас „црно-бели” су 2011. били шампиони државе у свима. Сада у фудбалу нису од 2017, у кошарци од 2014, у ватерполу од 2018, у рукомету од 2012, а у одбојци од 2011?! И славље се не наслућује у догледно време.

Било је отвореног раздора и у неким клубовима, а и пред фудбалским и кошаркашким су биле и још су планине проблема. Дакле, и Вучелић и Мијаиловић имају довољно посла у својим шталама и без Аугијевих у ЈСД Партизан.

Марица, коју желе да преброде, и јесте животно питање целокупног Партизана. Али, којим газом да се крене даље? Вучелић га је годинама тражио и није га нашао. То је био јак адут у Мијаиловићевим рукама, као и то што се фудбалско руководство на утакмицама редовно засипа повицима да управа оде. А вође организованих навијача су постали и државни проблем (што је тренутно судска тема) и нанели су Партизану велику љагу. На стадиону су имали своје легло и били држава у држави. И то је врло дубок проблем, који ново руководство мора да исуши.

Вучелић сматра да с накупљеним искуством сада зна куда треба да загази Партизан. Мијаиловић је уверен да у савременим условима нема наде, ако се рат за преживљавање настави с досадашњим генералима.

Једна од значајних Партизанових победа у новије време јесте то што се фудбалски клуб изборио да му се призна да је власник стадиона, а не војска. Када је саграђен добио је име по Партизану, јер је био армијско фискултурно друштво. Међутим, од 1952, пошто га је његов оснивач оставио да се сам сналази у животу, тај спортски објекат је припадао Југословенској народној армији (ЈНА) којој је Партизан плаћао за коришћење.

ЈСД Партизан је некада давно имао своје просторије у центру Београда, на Теразијама. Када је дошло до великог историјског тумбања заборав је то тихо, и рекло би се навек, прекрио. Тако је стадион практично постао једини дом „црно-белих”, чија је колевка Централни дом Југословенске армије (данас Дом Војске Србије).

И Мијаиловић, и Вучелић су, с клубовима, које воде, у готово ратном стању с комшијом и највећим ривалом. Колико је у томе кривица њихова, колико њихових претходника, а колико Црвене звезде, у овом тренутку и није важно, јер ни један, ни други не могу да крену у помирење с „црвено-белима” (ако се то уопште хоће и с једне и с друге стране Топчидерског брда) само с лепим жељама.

Спортска друштва су у данашњем свету чардак ни на небу, ни на земљи. У Шпанији су Реал и Барселона временом погасили многе спортске гране и уз фудбал, као своју окосницу, задржали кошарку. У Немачкој је, међутим, Фудбалски клуб Бајерн кренуо у ширење породице, па је основао сопствени кошаркашки клуб који је почео нешто да значи у Европи.

У нашој земљи су спортска друштва изгубила првобитни значај (многим клубовима ЈСД Партизан новчано помаже његов фудбалски клуб), али је, барем симболично, нешто и остало. Сукоб Партизанових Мрњавчевића води у губљење снаге и времена и у дубље поделе, уместо да збијања редова и заједничког решавања код којих неки већ ваљају иза брда.

Марко Краљевић је, мада и сам Мрњавчевић, пресудио ни по бабу, ни по стричевима код цркве Самодреже. Народни певач је у том измишљеном догађају оценио да је то било по правди бога јединога. Међутим, историја је показала да Урош није био добар избор, па је запамћен као Нејаки.

Што се тиче исхода сабора Партизанових великаша у Хумској (после проглашења своје победе Вучелић је признао да ни једна ни друга скупштина нису по прописима, док Мијаиловић заврће рукаве да крене с оним што је наумио) садашњица може да одговори по праву, мада је и то замршено, али, истинску пресуду даће само будућност.