Тајна трајања Милорада Додика

Ако је Иво Андрић био у праву када је рекао да у земљи мржње највише мрзе „онога тко не умије мрзити”, Милорад Додик је унапред победник. Милета противници мрзе ко Немца, док Миле непријатеље политички тамани ко Немце, ма шта о томе мислио високи представник Кристијан Шмит, кога Додик нити признаје, нити ферма.

Општи избори у Босни одржавају се 2. октобра, а најдуговечнији балкански владар после Тита и Мила Ђукановића који се налази на престолу Републике Српске 16 година као премијер, председник или члан Председништва БиХ, очекује да ће дан после избора прогласити победу. Легенда о његовој политичкој бесмртности заправо је његово преимућство и, истовремено, његов хендикеп. Предност, зато што савршено познаје технологију владања у Српској, па су се на њега навикли као на свеж планински ваздух и ноћно завијање вукова, јер је беба рођена 18. јануара, када је први пут постао премијер 1998. године, сада двадесетчетворогодишњак, а хендикеп – зато што једнога дана, једне изборне недеље, и највештијим играчима долази политички крај.

У почетној фази власти он је падао и дизао се, научио је шта значе победе и порази, али је остао све време у игри, да би од 2006. приграбио сву власт. Отуда илузија да је непроменљив још од далеке 1998. године, када су високи представник за БиХ Карлос Вестендорп и Американци инсистирали да он постане премијер, иако је имао свега шест мандата, условљавајући даљу финансијску помоћ Српској. Порука је била – или Миле и лова, или ни једно ни друго!

Дан пре него што је Владимир Путин прогласио делимичну мобилизацију у Русији, у Кремљу га је посетио велики поглавица босанских Срба. Владимир Владимировић није поставио Милета преко пута огромног стола, где са саговорницима комуницира вероватно сателитским телефоном, док се гледају двогледима очи у очи, већ су лидер руског царства и шеф српског ентитета у срцу Балкана били необично присни, рукујући се и тапшући по рамену.

Било је слично првих дана фебруара 1998. године, када су њујоршки таксисти клели блокаде на прилазима Волстриту или Петој авенији, док су посматрали како полицајци пропуштају кадилаке са затамњеним стаклима, у којима су опскурни владари света хитали ка Ист Риверу.

– Who is Milorad Dodik? – питали су се неуротични Њујорчани, док су се стари момци попут Сајруса Венса, Џимија Картера, Роберта Макнамаре, Переза де Куљеара или Дезмонда Тутуа, чланови труста мозгова скривеног под именом моћне Карнеги комисије – у слободно време, владари светске политике и финансија – подизали чаше шампањца, како би прославили оно за шта се мислило да је генетичка утопија. Експеримент под кодним именом „мултинационална операција Додик” био је завршен. Пред њима је стајао хипи Србин, грађен као кандидат за првака света у тешкој категорији, спреман да имплементира Дејтонски споразум и очува мир у Босни. Они су пили из кристалних чаша, Миле је зграбио флашу и потегнуо.

Момци из Стејт департмента и Ленглија, нарочито ови први који су сада поново у мисијама на Балкану, од Метјуа Палмера до Криса Хила, нису предвиђали да ће америчка беба из епрувете ући у пубертет, а затим порасти. Миле је изабран јер је био против крвавог грађанског рата, био је човек мира и веровао је да ће изворни Дејтонски споразум тај мир сачувати.

Тај пут, од потпуне подршке Американаца, до потпуне подршке Руса, Милета чини најзагонетнијим лидером, нарочито због тога што је у међувремену склопио савез са мађарским премијером Виктором Орбаном, увелико кокетира са турским председником Реџепом Тајипом Ердоганом, све време одржава трансцедентални линк са Израелом који га сматра за чврстог савезника у овом делу Европе. Додик је још успоставио и коалицију са Хрватима у Босни, па све до Загреба и Пантовчака, где столује Зоран Милановић.

Онога тренутка, када су творци мировног споразума у Дејтону почели да га лекторишу и смањују овлашћења Републици Српској, тако је Милетова глава, а није малецка, почела да се полако окреће ка истоку, јер намера да се поново створи унитарна Босна и Херцеговина отвара стара врата пакла. У Босни је то предворје грађанског рата.

Његов највећи конкурент на изборима за председника РС Јелена Тривић, потпредседница партије Демократског прогреса је професорка на Економском факултету у Бањалуци, перципирају је као Маринику Тепић са оне стране Дрине, али је питање да ли ће у мачистичкој средини која је одрасла са Милетом, коме је природно окружење телевизијски студио и вашар, а на вашару шатор, где се Миле не либи да запева песме Митра Мирића, успети да га уздрма.

Кампања је жестока, а Јелена Тривић мора себе да представи као алтернативу нокаутеру из Лакташа и мора да се укаже Србима као већи Додик од Додика. Када је Милетова екипа оптужила да прима кинту од Американаца и Енглеза, јер код њега нема милости, те политички удара најјачим оружјима, она је узвратила да је Миле хрватски шпијун.

Наравно да је председник Хрватске Зоран Милановић боравио у Додиковој хацијенди, јер од када је за представника Хрвата у Босни изабран грађаниста Жељко Комшић за кога су гласали Бошњаци, Додик је одмах преузео улогу адвоката и представника Хрвата, тако да се фама о мистичној и тајновитој Босни, центру Балкана одакле све почиње и све се завршава, само наставља.

Зато је политичка игра против Милета тако ризична и неизвесна. Његов штаб је претерао када је оптужио Јелену да узима америчке и енглеске паре, али сетимо се Милета када су њега оптуживали да је у претераној љубави са Американцима. Не само да га је то погађало као лањски снег, већ је то још и потенцирао, као што сада, док траје трећи светски рат, зашто га нико не објављује, он додаје гас и грли Путина као да му је брат од стрица.

Пре десетак година, човек који је био у рату са Додиком, спреман да га поједе без виљушке, само са ножем, а потом је ушао у његову орбиту па су постали нераздвојни, открио ми је кључну тајну Милорада Додика. Миле је Србин који је измислио реч – прагматизам.

Колико је само високих представника дошло у Сарајево с амбицијом да га уклоне, па су отперјали обогаћени огромним апанажама, а Миле Додик је остао ту где јесте, као Миле који седи. Кристијан Шмит је дошао с истом намером, али се чини да је већ изгубио нерве у најчуднијој европској творевини, где је све почињало и како видимо, никада се не завршава!