Српска кошарка, далеко од правог пута

Једно погрешно уверење и по ко зна који пут велика очекивања без покрића „треснула” су овдашњу јавност после још једног у низу неуспеха српских кошаркаша на неком великом такмичењу. У Чешку су испраћени као „зицер” прваци, са најбољим НБА кошаркашем Николом Јокићем, његовим европским панданом Василијем Мицићем и селектором који је освајао светско и континентално злато Светиславом Пешићем, али авај... На првом елиминационом кораку, после шетње кроз групну фазу, Италијани су нам још једном „отворили очи” и послали првог фаворита кући већ у осмини финала.

Погрешно уверење је да је Србија „земља кошарке”. То наслеђе некадашњих држава (Југославије и Србије и Црне Горе) омча је око врата коју треба што пре смакнути, освестити се и кренути отпочетка. Једноставно, нема аргумената да се припише земљи која датира од 2006, јер у 15 кошаркашких година самосталности, никада нисмо били ни светски ни европски прваци, штавише, на 11 великих такмичења освојили смо тек четири одличја, сва сребрног сјаја. Из ове заблуде настала је и друга несрећна околност, да се преко сваког кикса прелази олако и без задирања у суштину, па се највећи (нереални) апетити заслепљене спортске јавности стављају актерима као додатни терет на леђа.

Оно „земља кошарке” једино се у овом миленијуму, наравно Американци су изузетак, може приписати Шпанцима. „Фурија” је после финала Евробаскета у Берлину против Француске објединила светску и континенталну титулу, што је пре ње у овом веку урадила још само Југославија (2001. и 2002). Шпанска ера зачета је још 1999. године на Светском јуниорском првенству у Лисабону (Југославија тада планетарни првак), када је на сцену ступила златна генерација на челу са Пау Гасолом, Наваром, Рејесом, Кабезасом и Бернијем Родригезом. Од тада, само на једном од 11 европских издања нису били на победничком постољу (2005), ма у каквом саставу играли. Освојили су четири злата и по три сребра и бронзе. Уз то, два пута су пригрлили светску круну, а имају и два олимпијска сребра и бронзу.

„Ако некога не можеш да победиш, придружи му се.” Шпанци нису из кукавичлука и очаја због доминације југословенске кошарке две деценије уназад и страшног страдања у међусобним дуелима одлучили да баце своје дотадашње кошаркашке идеје и ставове. Једноставно су схватили како треба поставити систем, њиме руководити у континуитету, стручно вршити селекцију и створити базу из које ће се у будућности црпети асови који доносе медаље. Копија је тако постала боља од оригинала. У прилог њиховој доминацији говори и следећи податак. Само у 2022. шпанске репрезентативне селекције играле су девет финала. Мушке су освојиле злато у сениорској конкуренцији У-20 и У-18, а сребро У-17 и У-16. Србије нема на мапи ни близу постоља. Систем и континуитет су кључне речи, мада не треба занемарити ни значај и утицај клупских домета и јачину лига, а пре свега утицај Савеза. Шпански клубови су у овом веку четири пута освајали Евролигу (шест финалиста) и седам пута Еврокуп (још седам финалиста). Два најбоља српска, Партизан и Црвена звезда, остали су на нивоу зараћених племена.

За то време српска кошарка је углавном лутала, мењала председнике (Горан Кнежевић, Драган Капичић, Драган Ђилас и Предраг Даниловић) и селекторе (Зоран Славнић, Душан Ивковић, Александар Ђорђевић, Игор Кокошков и Светислав Пешић), али углавном ништа суштински када је реч о систему, стратегији, струци, стварању базе, селекцији и визији игре. Олако смо „потрошили” људе који су имали идеје и успехе (Бодирога и Ђорђевић) неке прерано отписали (Игор Кокошков и Милош Теодосић), а што је најгоре, „слепилу” нема краја. Неуспех на Евробаскету поново је стављен у фасциклу „лош дан”, а иза кривине нас чека још једно могуће велико разочарање, да после трећег олимпијског турнира пропустимо и први светски.

Зато се треба вратити на место почетка кризе наше кошарке. Као организатори Евробаскета 2005, испали смо такође у осмини финала (Француска), са тимом који је по именима био међу најквалитетнијим икад (Бодирога, Миличић, Авдаловић, Радмановић, Ракочевић, Шћепановић, Јарић, Ребрача, Крстић, Милојевић, Гуровић, Томашевић – селектор Жељко Обрадовић). Матрица неуспеха је скоро слична. Врхунски играчи, најтрофејнији европски тренер, пуно поверење јавности и злато као једно мерило реалности!

Шта доводи до трона најбоље је објаснио селектор победник – Серђо Скариоло. Шпанија је званично била осми фаворит, са тимом по именима најслабијим у последње две деценије. Титулу Грцима није донео Јанис Адетокумбо, Словенији Лука Дончић, ни Србији Никола Јокић. Већ Шпанији систем, континуитет, јак савез и бирани људи у њему, рад и припрема, енергија, психологија и добра тимска хемија. Просудите шта од свега овога је красило наш тим и колики удео у неуспеху је на летаргичном матичном савезу. Нема дилеме, далеко смо од правог пута, време је за корените промене.

Србија на великим такмичењима

2007. (ЕП) – 13. место (селектор Зоран Славнић)

2009. (ЕП) – сребрна медаља (Душан Ивковић)

2010. (СП) – 4. место (Душан Ивковић)

2011. (ЕП) – 8. место (Душан Ивковић)

2013. (ЕП) – 7. место (Душан Ивковић)

2014. (СП) – сребрна медаља (Александар Ђорђевић)

2015. (ЕП) – 4. место (Александар Ђорђевић)

2016. (ОИ) – сребрна медаља (Александар Ђорђевић)

2017. (ЕП) – сребрна медаља (Александар Ђорђевић)

2019. (СП) – 5. место (Александар Ђорђевић)

2022. (ЕП) – 9. место (Светислав Пешић)

Напомена: Нисмо се квалификовали за олимпијске турнире 2008, 2012. и 2021. године.