Нови мост, од када је набујали Ибар однео стари, постоји само на папиру - Маглич између обећања и стварности

Краљево – „Новац за мост преко Ибра, према средњовековној тврђави Маглич, обезбеђен је и радови ће ускоро почети. Иначе, на нивоу Владе Србије се припремају и пројекти за етно село, ресторан у бункеру покрај пруге, панорамски лифт до саме тврђаве и већи паркинг простор.” То је најновија најава локалне власти, коју је медијима саопштио др Предраг Терзић, градоначелник Краљева. Све то баш личи на давни, деценију стар амбициозни пројекат овдашње власти за градњу Краљевграда. Само што се сада обећава етно насеље уместо градског, и што би уместо на врху брда наспрам тврђаве оно било доле покрај Ибра. Такође, актуелно руководство локалне туристичке организације давно је најавило градњу новог моста, али и гондоле до тврђаве па су чак започели и манифестацију „Маглич фест” у самој тврђави… Све то зарад привлачења већег броја туриста на поменуто подручје. И када би се неко ко је сва обећања слушао и о томе читао, а сматрајући да је најављено и обављено, упутио у Маглич, помислио би да је залутао. Јер садашња ситуација је сасвим другачија. Нови мост још од 2019. године, када је набујали Ибар однео стари, постоји само на папиру. Сада се тврди да ће уместо обећане помоћи из државне касе, одраније предвиђених осам милиона динара а сада 15, градњу ипак финансирати град Краљево. Посао ће, кажу, почети ускоро.

Од гондоле нема ништа па се поменути „Маглич фест” одржава у Студеници, и тако ће бити док се бар мост не сагради.

До тада, а да за туристе тврђава не би била баш неосвојива, скелом их као давних поратних година превози Јово Ћирица, тј. његова супруга Милева, који тамо испод тврђаве имају кућу и имање. Ту однедавно ради још једна скела на којој затичемо младића Николу Вујчина, Колумбијца из града Попађан, коме је отац Србин, а он се у Србији обрео према програму размене средњошколаца. И сада, каже, да је у кампу испод тврђаве, па је летос волонтирао као скелеџија.

Још један чамац, али моторни, се налази на Ибру. Он служи за превоз грађевинског материјала, пошто је овдашњи Завод за заштиту споменика културе добио новац од државе за обнову тврђаве, а тај посао није могао да чека мост. Зато се достава грађевинског материјала обавља тако што камион дође до обале Ибра, онда се чамцем превози на другу обалу, тамо мини „дампер” превози материјал до сајле везане за стуб покрај тврђаве. Корпом на сајли, дакле неком врстом грађевинске направе зване „врабац”, доставља се бетон и камен на брдо. Стога се мештани шале да су „црнотравци” зачас саградили давно обећану гондолу, али теретну…

Тако се због подужег раскорака између обећаног и оствареног све учесталије намеће питање: Како ли су горе и колико дуго саму тврђаву градили поданици Немањића? Легенда каже да је на врху брда тврђава грађена уз огромне напоре људи и стоке, по наредби Јерине, жене деспота Ђурђа Бранковића. Она је зато у народу и названа проклетом. Тврђава се често назива и Јерининим градом, а ограђена је са 270 метара бедема и осам кула. Унутра су остаци палате, цркве, бунара... Што се Ибра тиче, добронамерници су га и тада као и данас прелазили неким пловилом…