Хоће ли Војвођани на попису бити посебна националност

Недавни захтев Војвођанског клуба да се на попису становништва, који почиње сутра, омогући статистичка обрада података из које ће се „јасно и недвосмислено видети колико се грађана Војводине изјаснило као Војвођани” – куцање је на отворена врата. Тај податак ће бити познат, мада можда не сасвим прецизно. Војвођани неће бити „препознати” као посебна националност (нити наднационалност, како наводи ова невладина организација), него као припадници једне регије у Србији, као на последњем попису 2011, па и оним раније. А пре 11 година оних који су се изјаснили према географској регији било је мало више од 30.000 (Војвођани, Шумадинци, Тимочани...).

У Републичком заводу за статистику истичу да грађани имају могућност да се потпуно слободно изјасне о својој националној припадности и пописивач је дужан да одговор испитаника прецизно унесе у електронски упитник. „То значи да ако неко изјави да је по националности Војвођанин, тај одговор ће пописивач унети. У пописном упитнику не постоје понуђени одговори, већ је питање отвореног типа. У резултатима пописа сви који су уместо националне припадности навели територијалну припадност исказани су збирно, као и у свим ранијим пописима – Изјаснили се у смислу регионалне припадности. Ту су сврстани сви који су навели неки од одговора – Златиборац, Нишлија, Земунац, Војвођанин, Косовар, Београђанин и тако даље”, објашњавају у РЗС за „Политику”.

На питање о националној припадности (на које, иначе, као ни на питања о матерњем језику и вероисповести, не мора да се одговори), на попису 2011. близу 82.000 грађана изјаснило се „нетипично”. Било је ту и Војвођана, и Шумадинаца, и Крајишника, Чачана и Ужичана, али и Марсоваца, Ескима, „Гробара” и „Делија”, Индијанаца, Џедаја... Оних који су се одредили према регионалној припадности било је близу 30.800 те године, на попису 2002. – око 11.500, а 1991. било је око 4.800 тако изјашњених грађана. Други су сврстани у категорије „непознато” (попут „Ванземаљаца” и сличних) и „остали”, где су подаци о етничким заједницама чија је бројност испод 2.000 припадника, као и они који су изразили двојну националну припадност (на пример Срби–Црногорци, Мађари–Срби и слично).

Идеје о томе да се Војвођани на попису третирају као посебна етничка група постоје већ дуго, уочи пописа 2011. била је покренута и билборд-кампања „Ја сам Војвођанин(ка)”, а прошле године је најављена могућност друштвеног дијалога на ову тему. Али ништа се није променило. У уторак је Војвођански клуб (ВК) у саопштењу јавности позвао грађане Војводине „и све оне који се тако осећају” да се на попису „изјасне наднационално, као Војвођани”. Навели су да је време за то, „како би Војводина остала посебна историјска и друштвена средина, где се негују мир, толеранција и антифашизам. ВК је указао и да „војвођански идентитет данас представља отклон од погубне националистичке политике” и да „он представља политички став и право на слободу опредељења”.

Указујући да националност треба прво објективно да постоји не би ли се признала, а не обратно, да се вештачки ствара непостојећа нација, Слободан Орловић, професор на Правном факултету Универзитета у Новом Саду, каже за „Политику” да о томе одлучује сам народ на сваком попису – а број Војвођана, као припадника нације, невелик је. Али, како додаје, одлучује се и на изборима где политичке странке које заступају „војвођанску нацију” углавном остају без мандата.

О овом питању се прошле године повела својеврсна неформална јавна расправа. Странке попут ПОКС-а, ДСС-а и СРС-а осудиле су покушаје да се легитимише „војвођанска нација”, а Војвођанска партија и Лига социјалдемократа Војводине заговарале су уставно право грађана да се изјасне како желе. Лидер ПОКС-а Војислав Михаиловић тада је поручио да би то био увод у проблеме које данас имамо у Црној Гори и додао: „У Војводини живе разне националне заједнице и ми смо поносни на то, али нећемо допустити да се у северној српској покрајини ствара од српске нова војвођанска нација, која ће сутра тражити и своју државу и војвођанску православну цркву.”

Средином августа прошле године лидер Војвођанске партије Александар Оџић састао се с министарском за људска и мањинска права и друштвени дијалог Горданом Чомић. У саопштењу његове странке наведено је да ови разговори охрабрују, као и „разумевање за заједничку иницијативу ЛСВ и ВП поводом предстојећег пописа становништва 2022. године да се свим грађанима омогући основно људско право на слободно изјашњавање и војвођански идентитет који је неспоран”.

Министарка Чомић је тада изјавила, између осталог, да ће кроз дијалог бити одлучено о судбини овог предлога и указала да се мора оставити простора људима да свој идентитет слободно искажу. Због спремности да о овој теми уопште и разговара, неке странке су затражиле њену оставку, а незадовољство је исказала и Влада АП Војводине, која је саопштила да „сматра недопустивим наметање, путем измишљеног друштвеног дијалога, неистинитих одредница о националном изјашњавању које, како се наводи, очигледно заговарају министарка Гордана Чомић и представници минорних политичких странака у Војводини”.

Директор Републичког завода за статистику Миладин Ковачевић „скратио” је полемику у јавности речима да се РЗС у свом раду води Међународним препорукама УН за попис становништва и препорукама Евростата, а Извршни одбор Српске академија наука и уметности оценио је да би увођење одреднице „Војвођанин” у будућем попису становништва био опасан преседан. На крају, лидер СНС-а и председник Србије Александар Вучић изјавио је да је веома забринут због идеје да се грађани изјашњавају на попису као Војвођани јер је то „очигледно један од покушаја растакања српске нације”, али да ће таква идеја доживети „дебакл, јер се људи не играју својим националним идентитетом”.

Орловић: Политикантско скупљање гласова поклоника војвођанске уставности

Професор Слободан Орловић сматра да се „лична и колективна својства Војвођана” не разликују од својстава српског народа, па самим тим не заслужују посебно категоризовање, али заговорници ове идеје тврде супротно. Кажу да се разликују не само од српског него и од других народа, јер је добар део становништва на подручју Војводине из национално мешовитих бракова, а и дуго трајање на том простору их је обликовало на другачији начин. „Ово је сасвим нетачно”, одговара Орловић и објашњава: „Тако бисмо за сваки град и малтене село могли да кажемо да су другачији – Ваљевци ’превара’, Шапчани ’чивија’, Ужице ’ерцови’, Јагодина ’ћурани’, Бачка ’лале’ и ’сосе’... Али то није етницитет, већ више надгорњавање (и антипатија) малих разлика, жеља да се буде другачији и од првог суседног села. Наглашавам, припадници националних мањине (на пример, Хрвати или Словаци) не изјашњавају се као Војвођани, просто матерњи језик им није српски.”

Сматра да је питање „војвођанске нације” сасвим политикантско питање, пореклом из амбијента „србијанског хегемонизма”. „А, у ствари, то је само циљано сакупљање и рачунање на гласове некадашњих поклоника војвођанске уставности, државности и аутономности, поготово оне после Устава САП Војводине од 1974. године. Етнологија, антропологија, историја или социологија не могу дати позитиван одговор на питање да ли је Војвођанин посебна националност”, каже проф. Орловић на питање треба ли ову дилему разрешавати на неки политички или научни начин.