Од трагедије ка веселијем

У среду се Партизан стрмоглавио у равници тако болно као да је пао с Хималаја. Тресак о земљу у Сремској Митровици је био такав да би се пукотине појавиле и да је саздан од гранита. Колико су оне дубоке видеће се вечерас (19 ч) када му на мегдан долази Војводина.

Окршај с новосадским „црвено-белима” је увек сам по себи прави дерби. У овом тренутку, с обзиром на стање у коме су, „црно-белима” биће теже него икада, јер тек што их је погодио гром из ведра неба. Не само што су се поломили већ на најнижем басамаку, него су посрнули пред оним ко би требало да им буде успутна станица. И, уз све то, као со на љуту рану – четири неискоришћена пенала!

Истина, окусили су тај чемер и најмоћнији клубови на свету (на пример, четворица Барселониних играча у финалу Купа шампиона 1986. против Стеауе нису погодили с беле тачке), али од тога Партизану не само што неће да зацеле ране, него и не треба да му буде лакше.

Уочи двобоја с Војводином тренер Петрић се преиспитивао да ли је он негде погрешио док је трајао предах на домаћим игралиштима. И да јесте и да није Партизан никако не сме да уклони с пута противник као што је сремскомитровачки Раднички, који заслужује највеће похвале што пред јачег од себе није изишао унапред помирен с поразом. За највећу бригу у Хумској је што ово није први пут да се изгуби у по бела дана. Партизан је морао да буде парни ваљак и да, ако му баш ништа друго не иде од руке, бар дода гас и на кондицију поравна ионако равно тло.

То не може да се измери, али његови играчи су, по свему судећи, уљуљкивали себе тиме да им је 1:0 довољна карта за пут до следеће станице. Да су запели из све снаге Раднички не би одолео. А баш ови исти играчи, којима се сада подсмевају, показали су више пута у овој сезони да могу да се боре, и кад су рањени лавови, до последњег тренутка и да на крају оздраве.

Иако се Петрић прибојава како ће његови играчи да крену на много јачу препреку од Радничког из Сремске Митровице, врло је могуће да ће да буде обрнуто. Само име Војводине је довољно да подстакне на највеће напоре, поготово после олако проћерданог капитала стеченог између смене тренера и овог наставка домаће сезоне.

Против себи равног ривала ниједног тренутка неће да се заваравају да је довољно да се појаве на игралишту и да је тиме све решено у њихову корист. Против Новосађана, од чијих је узданица Петрић нарочито нахвалио Николића, некадашњег Партизановог нападача, „црно-бели” сигурно неће да се заносе да је најмања могућа предност довољна да се задрема док још траје борба.

Из безнадежне ситуације на почетку сезоне његови фудбалери су се с муком извукли и вратили себи наду да у овом првенству неће да играју споредну улогу у борби за првака. Успех против Војводине им је због тога неопходан као одскочна даска за даље напредовање ка циљу. У противном, наставиће ход по мукама.

С обзиром на то, а и на сукобе у широј породици „црно-белих”, Петрић није могао да превали преко језика позив навијачима да притекну у помоћ изјавивши да је на њима да сами процене да ли да дођу на стадион или не.

На фудбалерима Партизана је да не забораве своју хаварију у Сремској Митровици, него да је, као и они који ће после њих да носе црно-бели дрес, добро запамте. Поучени тиме никада не би требало да отаљавају посао, него да, по Кројфовом упутству, и с лоптом и без ње, буду у игри свих 90 минута. Победом против Војводине кренули би стрмим путем (до следећег одморишта, 13. новембра, има и много оштрих кривина), на чијем крају би, ако стигну тамо где желе, сремскомитровачку трагедију прерадили у нешто много веселије.