Глобални хидрострес распирује сукобе

„Рат због воде”, ускликнуо је у понедељак 26. септембра шпански дневник „Мундо” након одлучног протеста три хиљаде фармера из регија Леон, Сараманка и Сеон у басену реке Дуеро, на граници с Португалијом. „Не дамо воду из акумулационог језера бране (четврте највеће у Шпанији). Треба нам за наводњавање. Ми смо штедели воду, и код нас је суша, и не дозвољавамо да влада дигне брану и излије воду преко. Неће се други богатити преко нас: ако треба, борићемо се.” Тим речима представници Удружења за наводњавање басена Дуеро описали су почетком седмице свој револт због одлуке Мадрида да испоштује одредбе конвенције Албуфеира две иберијске државе (потписане 1998. године) и пусти преко границе велику количину воде пре краја хидролошке године, који иначе пада 30. септембра. Како би се фармери из три шпанске пограничне области „борили” против те одлуке Мадрида, остаје неизвесно. У сваком случају, званични Лисабон хитро је прошле среде демантовао „рат због воде” између Шпаније и Португалије.

„Нема рата због воде између наше две земље. Шпанија је озбиљна држава и поштоваће конвенције које је потписала”, изјавио је Дуарте Кордеиро, португалски министар за заштиту средине. Колико у петак званични Мадрид и Лисабон издали су заједничко саопштење, у коме наводе да ће у наредном периоду „здружено радити на менаџменту вода прекограничних река”. Мадридски дневник „Мундо” оцењује да прави испит хидросарадње Шпаније и Португалије следи у октобру, када влада премијера Санчеза намерава да за 40 одсто смањи одлив реке Тежо (којом се водоснабдева португалска престоница Лисабон) преко границе, и то у време када се Европа летос суочила с највећом сушом у задњих 500 година. С текућим све ћудљивијим климатским променама и све напетијим међународним односима, хидрострес увелико постаје потенцијални окидач нових регионалних и глобалних криза.

„Свет неће бити достојанствен, здрав и берићетан уколико се хитно не суочимо с проблемом очувања и снабдевања свих, водом”, поручио је 2015. Бан Ки Мун, ондашњи генерални секретар УН.

Колико почетком века светска организација проценила је да ће се човечанство већ 2025. суочити с озбиљном несташицом пијаће воде. Свест о томе да се нешто хитно мора предузети, сазрева споро. Тако, први пут од 1977. године, УН идућег марта организује Конференцију о води. „Данас 40 одсто људи на свету погођено је несташицом воде; 80 одсто отпадних вода се испушта непречишћено у животну средину, а више од 90 одсто катастрофа је повезано с водом”, истакао је 2018. године Антонио Гутерес, генерални секретар УН, у најави конференције о води 23–24. марта 2023. у Њујорку (кодомаћини су Таџикистан и Холандија).

Колико има од акутне глобалне несташице воде до ратних сукоба? Онеспокојавајуће процене о блиском сустицању жеђи и са њом повезаном глађу и климатских промена с насилним окршајима и принудним миграцијама, бројне су од почетка 21. века.

„Многи ратови у 20. веку вођени су због нафте, али ратови 21. века биће због воде, осим ако не променимо начин на који управљамо њом”, злокобно је прогнозирао Исмаил Селагердин, некадашњи председник Светске банке (1999–2000) и оснивач Александријске библиотеке. То да хидрострес може бити повезан са акутном војнополитичком нестабилношћу држава широм света већ деценију је тема Канцеларија директора националне обавештајне службе америчке владе (ОДНИ). Te 2012. године ОДНИ је, на инсистирање Хилари Клинтон, ондашег шефа дипломатије САД, у круговима америчких обавештајних агенција сачинила процену глобалне хидробезбедности. Према тој процени, глобални водоизазови „допринеће нестабилности држава важних за интересе националне безбедности САД”. Дестабилизација изазвана мањком свеже воде – према процени ОДНИ – могла би довести до урушавања држава, негативних последица по производњу хране и ризика да терористи почну да користе воду као оружје. Први глобални хидроскен ОДНИ садржи и један „злокобни” детаљ. Наиме, прогнозу да је ризик од међудржавних ратова због воде низак, „барем до 2022. године”. Не чуди стога што у задњих 10 година бројни војни и други истраживачки центри (нарочито у САД, Европи и Русији) врло детаљно проучавају разноврсне геополитичке последице све акутнијег глобалног хидростреса. „Ако од седам милијарди људи, између четири и пет милијарди живи у ситуацији да нема воду за храну, производњу струје, потрошњу, онда се на то мора обратити пажња”, упозорава др Упману Лал, директор Колумбијског центра за воду. У међувремену, Здружени истраживачки центар Европске комисије наводи да је пет глобалних „жарних тачака” хидрополитичких изазова концентрисано у сливовима: Нила, Ганг–Брамапутра, Инда, Тигар–Еуфрат и реке Колорадо. Ових дана Институт за светске ресурсе из Вашингтона објавио је своју листу држава с „изузетно високим базичним хидростресом” (на скали од пет категорија). На том списку су: Катар, Израел, Либан, Иран, Јордан, Либија, Кувајт, Саудијска Арабија, Еритреја, Уједињени Арапски Емирати, Сан Марино, Бахреин, Индија, Пакистан, Туркменистан, Оман и Боцуана. На другој страни, експертска група „Ла ТУК” из Москве, усредсређена иначе на збивања у централној Азији, наводи да jе „постепено смањење водоснабдевања бременито огромним конфликтним потенцијалом, како у односима међу државама у региону, тако по друштвену стабилност унутар држава”.

Са ове стране Урала, „Партнерство за воду, мир и безбедност”, коалиција шест америчких и западноевропских невладиних организација (међу којима су Пацифички институт и Институт за светске ресурсе), коју финансира холандска влада, уредно прати преко 2.000 потенцијалних хидрополитичких жаришта диљем света. У свом најновијем глобалном билтену, објављеном крајем августа ове године, ова коалиција је – користећи црвено-наранџасту Меркатор пројекцију, изнела своју процену, где би до септембра 2023. године могло доћи до „насилних конфликата” због воде са 10 и више мртвих: од Кеније, Етиопије и Сомалије, до Ирака, Ирана, Авганистана, Индије и Пакистана.

Колике су шансе човечанства да избегне бројне мрачне прогнозе „ратне” хидробудућности – загонетка је.