Пикси и 90 минута самоће

Фудбалска репрезентација Србије има систем игре као афричка шљива – не пада ни када на кључним позицијама играју замене уместо првотимаца. Као у случају Ивана Илића, који је успешно дублирао Сергеја Милинковића Савића, скраћено СМС, чак и кадровима кад му је снимано лице. Да нису неки род или је Драган Стојковић Пикси створио тајну лабораторију за клонирање играча?

Биће пре да је реч о овом другом, јер Орлови су у Лиги нација почистили Шведску у Београду и Норвежане у њиховој кући, спремајући се за Светско првенство у Катару, где из песка Оријента стари фудбалски авантуристи могу ископати огромне паре, тренирајући неки од клубова, чији шеици, осим „ролс ројс фантома”, желе много гламурозније статусне симболе којима би демонстрирали своју моћ.

Пикси се свакако сетио малог Илића сећајући се своје судбине, када је формирао тим за Катар, једну од најбогатијих земаља света, где стадиони имају еркондишне, супермодерно клизалиште које ради, иако је напољу паклених 45 степени, као и базен за коње. Зашто се коњи не би брчкали у државици са неисцрпним резервама гаса и нафте којима могу да загреју Антарктик и претворе га у бању.

Чуди ме да Илић није и раније заглавио тамо, јер још није напунио 22 године, а већ је пропутовао пола света, као да му је менаџер Жил Верн. Малиша је рођен у Нишу, баш као и Пикси. Са старијим братом Луком, такође одличним играчем почео је да тренира у локалној фудбалској академији, потом је пребачен у локални клуб Реал. Обратите пажњу, није онај из Мадрида, већ поред Нишаве, а баш тако су некада називали славни Раднички – Реал са Нишаве – у коме је почео да игра фудбал Драган Стојковић Пикси...

Браћу Илић потом узима Црвена Звезда, Иван потписује професионални уговор, потом постаје најмлађи дебитант у њеној историји са 16 година, чиме руши рекорд Милка Ђуровског, али скаути из Манчестер Ситија одмах капирају да га треба на време зграбити, јер они планирају дугорочно и потписују уговор са браћом. Момци из Ситија, уз договор са Звездом, клинца упућују у Земун, потом у холандског друголигаша Бреду, али се ту не зауставља, већ иде даље, ка италијанском калчу и Верони, тиму где је такође играо Пикси. Али лукави Италијани нису менаџмент Звезде, свесни су кога су добили и откупљују уговор малише од Манчестер Ситија и сада је Иван тамо, до новог путешествија.

Пикси добро зна судбину данашњих клинаца. Неће проћи много, а покрашће нам их из колевке, па је сигурно пратио Ивана Илића, не зато што намерава да га усвоји, већ зато што зна да треба још више ојачати средњи ред репрезентације у којем је на престолу капитен Душан Тадић, једнако сјајан и као офанзивни везни, као нападач и као мозак тима, уз помоћ СМС-а и Филипа Костића, чији мишићи производе снагу и брзину тркачког аутомобила по читавој левој страни. То је укапирао и велики Јувентус, те преузима Костића, како се Душан Влаховић не би осећао усамљено у Торину, већ да би му Филип из трка убацивао лопте у шеснаестерац.

Питање је да ли ће се Драган Стојковић горко или слатко насмејати, када се сети како је из Радничког из Ниша преузет у Звезду специјалном операцијом из фудбалско-обавештајног центра у Мадери. Пикси је већ у Радничком наговештавао да ће, кад с намером оде у велики град, у велику Звезду, разбијати одбране дриблинзима у пуном трку, или ће формирати дистрибутивни монополски ланац за испоруку пасова, дубоко на непријатељској територији. Звезда га није уваљивала странцима, није га селила по београдским лигама, већ га је поставила на центар Маракане – његов нови дом, и он је у 21. години, баш колико сада има Илић, преузео све конце, одмах постао газда тима и репрезентације оне велике Југославије.

Само такав Пикси – који је у две митске утакмице Звезде и Милана у Београду, када је Силвио Берлускони подмитио Свевишњег да прекрије Маракану маглом, пружио једну од својих најлепших партија – може водити ову репрезентацију.

Само човек који је у Милану играо потпуно сам и дао гол, а било је то доба када је Бранко Станковић поставио највећи катаначо који је свет видео – има храбрости да постави игру са два велика шпица, Александром Митровићем Митроголом и Душаном Влаховићем. Зна Пикси добро шта значи 90 минута самоће! Голман Звезде је стајао на линији, деветорица играча су саградили бункер, док је само њему препуштено да буде усамљени јахач против целе одбране Милана, коју је предводио величанствени Паоло Малдини, док су у средини играли Роберто Донадони и Руд Гулит, а у нападу највећи од највећих, онај коме се и данас клања Златан Ибрахимовић. А Ибра се клања само једном фудбалеру. Био је то, и остаће, Марко Ван Бастен.

Пикси је, дакле, био у егзилу, сам у италијанској задњој линији, која је деловала по рецепту сицилијанских домаћина, с поштовањем називаних pezzonovante, по најкрупнијој сачми у ловачким пушкама, док је из прикрајка вребао Дејан Савићевић, како би се истрчао из рова који је ископао Бранко Станковић.

Само је Пиксијев победнички ауторитет такав да он у првих једанаест убацује Митрогола и Влаховића, двојицу тренутно можда и највећих шпицева у Европи, поред норвешког чуда Халанда. Свако од тренера зихераша би се преплашио од таквог дуета, разбијача Митровића и нешто суптилнијег Влаховића, знајући да тиме прави рупу у средњем реду и најслабијем делу националног тима, а то је одбрана. Митрогол је јединствен по томе што је реплика старовременских центарфора, и такав као да је дух из прошлости, разара одбране снагом, ударцем главом и волејима, демантујући све теорије модерног фудбала, и ако је неко нови Левандовски, то је сигурно Александар Митровић.

Влаховић је другачији, он је хибридна верзија старе деветке, са убрзањем које му увек даје корак предности над чуварем, чиме му се отвара пут ка голу, или асистенцији ка Митроголу.

Уз Тадића који им дели лопте, или ствара себи празан простор дриблинзима, такав потенцијал у нападу имају можда још две или три репрезентације на свету.

Зато сам започео текст са малим Илићем, јер је Пикси свестан да ће му требати замене, које ће одмарати Сергена Милинковића Савића, Костића и остале момке, задужене да буду иза њих. Али, како смо ми прваци света у томе да пролијемо литар кечапа по белом столу због једног залогаја, односно, да забрљамо и када имамо одличан тим, препоручујем Пиксију да се чује са тренером свих тренера, Ћиром Блажевићем.

Ћиро нам је већ мудро поручио, говорећи да му је Пикси као син: „Пикси је фаца, рођени лидер. Сад имате концентрат талента. Не можете више да се шверцате, сад сте у врху. Нема више зезања!”.

Драган Стојковић зна судбину која му је давно предодређена и зато одлуке мора доносити искључиво он сам, као онда у Милану, Београду, Фиренци, Марсеју, Верони, Нагоји и свуда где би крочио.

У катарској пустињи гледаћемо наше играче и можда још више њиховог селектора. Предвиђам му следеће: са оваквим тимом, биће најусамљенији Србин на свету!